Хоће ли нуклеарке поред ветрогенератора и соларних панела бити извор енергије који ће заменити термоелектране, била је тема емисије „Енергија Спутњика“ у којој су гости Јелице Путниковић били Миодраг Месаровић, генерални секретар Комитета Србије Светског савета за енергетику, и Илија Плећаш, председник Надзорног одбора Нуклеарних објеката Србије.
Нове нуклеарке четврте генерације су далеко сигурније него што су некад биле, објашњава Плећаш. Он подсећа да је мораторијум зауставио евентуалну градњу нуклеарних електрана у Југославији, оцењујући да бисмо, да се то није десило, сада вероватно имали једну или две и лакше подносили енергетску кризу.
„Такође су престале да се студирају нуклеарне технологије на београдским и другим факултетима у Србији тако да ми данас немамо нуклеарне стручњаке. Сигурно нећемо градити скоро нуклеарну електрану, јер она кошта најмање шест, седам милијарди долара“, наводи Плећаш.
Уз констатацију да Србија у тој области доста заостаје, Плећаш износи очекивање да ће у наредних 50 до 100 година бити све мање угља и нафте, па ће једина будућност бити нуклеарна енергија.
„Земље као што су Кина, Кореја, Индија уопште не размишљају да ли ће форсирати нуклеарну енергију. А Француска је нуклеарно најразвијенија земља: она има скоро 80 одсто струје од нуклеарне енергије“, каже он.
Истовремено, према речима Месаровића, постоји стални тренд усавршавања нуклеарне технологије, технологије која је заснована на цепању атома, фисији, па се развија ланчана реакција фузије која је нешто сигурнија технологија.
Месаровић, са друге стране, наглашава да, што се тиче безбедности, у свим досадашњим озбиљнијим акцидентима главни кривац је био човек, а не техника.
„Индиректно је изазвана несрећа у јапанској Фукушими. Пројектант је добио задатак да пројектује зид према мору од 11 метара, а он се оглушио о то, па је направио зид од 6 метара, а заборавио је и да дизел генератор треба да обезбеди енергију за одржавање система у време кад престане напајање из електричне мреже“, наводи наш саговорник.
Месаровић подсећа да се у бившој Југославији својевремено помињала могућност изградње нуклеарне електране на Дунаву. Према речима Плећаша, једна је требало да буде код Даља, између Хрватске и Србије, а друга низводно од Београда, код Смедерева.
Причало се и о томе да Србија можда уђе у пројекат изградње неког процента нуклеарке Белене у Бугарској, не само да бисмо имали обезбеђен део енергије, него и да има људе који се постепено припремају, додаје Месаровић.
Саговорници Спутњика су се осврнули и на питање збрињавања радиоактивног отпада. Како истиче Плећаш, 2009. године формирано је јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије, које је од Института Винча практично преузело „све што је нуклеарно — велики ректор РА, мањи реактор РБ и ’гробље‘ са радиоактивним отпадом“.
„Наша земља је формирала екипу и радила на томе да се формира трећи хангар који би требао да буде тај који ће да преузме препаковано гориво из Х1 и Х2, али то се још није десило и оно што је најгоре ми још не планирамо коначно одлагање радиоактивног отпада, јер ако препакујемо радиоактивни отпад из та два стара хангару у нови, тај отпад ће бити 12 километара од центра града. Скоро смо написали књигу која описује нашу технологију, наше могућности да се радиоактивни отпад из Винче, из Београда, однесе на неку трајну локацију типа плитко укопаних бетонских женских траншеја како се ради у целом свету“, објашњава Плећаш.
Према речима Месаровића, реактор у Винчи није у функцији од 1984. године, а остао је са компонентама које су озрачене и „прљаве изнутра“. Тај реактор је поред нултог био предвиђен за експерименталне потребе, да се ту обучавају оператори нуклеарних електрана, додаје саговорник Спутњика.
„Треба донети одлуку да ли потпуно рушити реактор, што би по мени била глупост, или га деконтаминирати, очистити га да та зграда која је изузетно солидна послужи за три института, за 200 људи, за одређене, врло чисте технологије“, сматра Плећаш.
Србија, верује Месаровић, треба да обезбеди базу стручних људи који ће моћи да доносе одговорне и дугорочне одлуке.
„Ми у Савету за енергију инсистирамо на томе да ниједна од енергетских технологија не треба да буде изопштена. Свака земља треба да одабере оптималну мешавину тих технологија за одређену ситуацију. Нуклеарна енергија је и даље неопходна и у успону је: сваки четврти киловат-сат струје у Европи је на из нуклеарне електране“, закључује Месаровић.
