Према речима Жељка Марковића, тржиште струје у Србији је номинално потпуно отворено, што значи да свако може да уговори електричну енергију и има право на избор. Међутим, код домаћинстава и малих купаца постоји могућност коришћења гарантованог снабдевања, што тај сегмент тржишта чини мање отвореним.
„Ако гледамо домаћинства у Србији, цена електричне енергије је далеко нижа него на Западу. Цена електричне енергије у ЕУ је за прошлу годину била 20,54 евроценти за један киловат час, док је код нас цена 5 до 6 евроценти за киловат час. Због тога код нас не постоји интерес купаца да купују струју од других снабдевача, будући да је на берзи и пуна економска цена енергије далеко већа од цене која се нуди домаћинствима путем гарантованог снабдевања“, објашњава Жељко Марковић.
Аца Марковић из Агенције за енергетику каже да држава не кочи развој тржишта електричне енергије јер више није надлежна.
„За цене електричне енергије за регулисано и гарантовано снабдевање надлежна је Агенција, а све остало је на тржишту. Дакле, нико више не може да се вади на то да држава спречава развој тржишта. Сада је на енергетским субјектима да то тржиште развијају, а на Агенцији да ’суди утакмицу‘. Наравно, већи део енергије је и даље на регулисаном тржишту, баш због тога што је потребно да се из објективних разлога заштите потрошачи који су мале платежне моћи. Држава је у том смислу одвојила корпус сиромашног становништва и Уредбом о енергетски угроженом купцу преузела на себе обавезу да део потрошача субвенционише и растерети њихову платежну моћ“, напомиње Аца Марковић.
Међутим, велики број „заштићених“ купаца ипак не користи своје право на субвенционисану електричну енергију и природни гас, а Жељко Марковић из „Дилојта“ каже да разлог лежи у бројним административним проблемима.
„Они морају да испуне бројне критеријуме — да поседују једну некретнину, бројило треба да се води на њих, а врло често се дешава да немају основ становања и ако су подстанари бројило се не води на њих. Такође, морају редовно да измирују обавезе и не смеју бити у дугу, затим морају бити у одређеном опсегу потрошње, а ако ту потрошњу прекораче немају тај бенефит“, каже Жељко Марковић.
Један од главних предуслова да би тржиште стварно а не само номинално функционисало, напомиње Жељко Марковић, јесте да буде решен статус „заштићених купаца“. Према његовим речима, алтернативна решења за помоћ тим категоријама становништва могла би бити како дељење ваучера који би се користили приликом плаћања утрошене електричне енергије, тако и решење које се примењује у неким западним земљама а којим се стављањем лимитатора који дозвољава нижу потрошњу, ограничава потрошња електричне енергије у смислу искоришћене снаге.
Стручне анализе указују да ће регион Југоисточне Европе у будућности имати негативан биланс произведене и утрошене електричне енергије и да ће, у складу са тим, бити увозник електричне енергије. Притом, највећи извозници електричне енергије биле би Бугарска, Румунија и Словенија, док би највећи увозници били Грчка, Црна Гора, Србија, Мађарска и Македонија.
Према речима саговорника „Енергије Спутњика“, Србија нема велику потребу да увози електричну енергију јер је производња од 38 терават часова годишње, колико је потребно за обезбеђивање енергетске сигурности, нешто што ЕПС својим капацитетима може да оствари. Такође, како кажу, Србија има доста добру позицију и на регионалном тржишту, јер има девет интерконективних далековода и у високој је спрези са суседним државама.
Оно на чему пак наша земља треба више да ради су обновљиви извори енергије.
„Стратегија Србије до 2020. године је нових 1.020 мегавата у обновљивим изворима енергије. Ту наравно доминира ветар са 500 мегавата, веће хидроелектране са 210 мегавата и оне мање са 120 мегавата. Чињеница је да смо са ветром у застоју, али кренуле су озбиљне инвестиције у том смислу и резултате можемо очекивати већ за годину до две дана. Међутим, Србија мора много озбиљније да се позабави соларном енергијом јер подаци показују да ће то бити енергија будућности“, закључује Аца Марковић.
