Охрабрење је донео председник Европске комисије Жан Клод Јункер у Писму намера за програм рада Комисије до краја 2018. године, где је предложио мере и иницијативе које треба довршити у следећих шеснаест месеци, али и мере и иницијативе које ће до 2025. године обликовати ЕУ.
А када та година напокон дође, Србија и Црна Гора, које је описао као земље „кандидаткиње предводнице на западном Балкану“, требало би да постану 28. и 29. чланица.
Наравно да у писму није пропуштена ниска фраза о владавини права, борби против корупције и општој стабилности у региону. Па ипак, Јункер је само чиновник, а код њих је креативност хируршки одстрањена много пре ступања на било које функције.
Интеграциони вакуум у коме је све могуће
Дакле, џаба сва она прича о критеријумима, поглављима, испуњавању стандарда и осталих бриселских мантри и европских магли, пошто је сад јасно речено да Србији нема уласка у ЕУ још најмање два изборна циклуса и то ако избори буду на четири године.
Наратив о вредностима и прилагођавању европским правним и економским мерилима, којим су Србији и њеним грађанима мазали очи 17 година, пала је у воду више пута до сада, али се сад барем зна рок. Док и тај рок — живи били па видели, и неке нове и друге изговоре смислили — не буде померен.
Дабоме, и пре Јункеровог писма, било је јасно да не постоји апсолутно никаква воља за проширењем унутар ЕУ, јер замор од проширења траје дуже од деценије. Он је само „лупио печат“. На све то дошло је и чланство Бугарске и Румуније, иако је премијер Зоран Живковић 2003. наговештавао да Србија може у ЕУ 2007. године са овим двема државама, потом економска и мигрантска криза и најзад „брегзит“.
И сад на сву ту муку бриселска бирократија треба да се бави пријемом Србије. Нека одморе.
Још и хвала да им кажемо. Мало ли је, у турбулентним геополитичким приликама, осам година територијалног интегритета и барем Уставног суверенитета.
Надаље ће Србији у свакој посети и гостовању просипати приче да она због величине и економског значаја има много одговорности за регионалну безбедност, да је важно да Балкан буде стабилан, да је похвално отварање овог или оног поглавља, да их веома љути што Србија није увела санкције Русији, да их нервира што морају да је подсећају да осуди Кимове акције у Кореји, а тек како ће хвалити што је настављен дијалог Београда и Приштине…
И тако у круг.
Нагледаћемо се чирлидерсица, више пута
Председник Европске комисије био је чак и оптимистичан, јер је недавно аустријски дипломата Волфганг Петрич, добро познат и као некадашњи високи представник за Босну и Херцеговину, оценио да Балкан може ући у ЕУ тек за десет година. Јункер је то скратио за две године, а две године у ЕУ нису мало. Ено у Бугарској и Румунији падају еври на главу уместо кише.
Штета, али шта да се ради. Није се родило, али барем неће много да нас жуља.
Испостави се да су чак евроскептици били у праву. Њихове најпесимистичније прогнозе, тамо 2005. године, помињале су 2015. годину као рок за улазак у ЕУ, али су се бриселски ходници побринули да грађани Србије још десет година могу да пију ракију директно са лампека, једу криве краставце и што је најбитније, имају Космет у преамбули Устава.
Свакако, добро је што је после више од деценије Хаг као усуд скинут са врата. Или можда ипак није?
Дијалог са Приштином ће трајати и трајати, међутим, то ионако није процес који је започет како би донео резултат, већ му је улога једнака чирлидерсицама у паузама утакмица на Европском кошаркашком првенству, дакле, да премосте време до озбиљних ствари.
Те озбиљне, а по Србију и њене грађане, и скупе ствари, јасно и недвосмислено јесу одрицање од Косова и Метохије — које су неки јавно, а сви тајно — помињали као услов свих услова и услов на крају свих услова.
„Ући ћемо у Европу са нашим идентитетом, нашим интегритетом и нашим суверенитетом“, рекао је Божидар Ђелић после потписивања ССП-а у Луксембургу 2008. године, али су у свим годинама после тог потписа преовлађујуће теме биле баш тај идентитет, интегритет, а поготово суверенитет.
Е то је сад, хвала Јункеру до неба, одложено за пуних осам година.
Наравно, да се не заносимо, биће ту прича о стандардима, али статус остаје непромењен.
