Милачићев текст преносимо у целости:
Чујем, моји Црногорци, да нема крста на Сат кули, да је склоњен. Чујем и да су вас наша браћа мухамеданске вјере, наше крви, убиједила да је добро новцима из Стамбола поспремити кулу, да је ови о њиховом трошку дотјерају, па су, сређујући, без вашег знања, скрајнули крст. Видим да је велика распра, народе мој мали и сиромашни, оћете ли или нећете враћати крст онамо ђе смо га прије више од вијека заједно поставили, у славу нашег отачаства, у знак ослобођења од Турака. Јесте ли, мој народе, свјесни што радите себи, својим прецима и потомцима?
Није ваш краљ — седми владалац од мога дома — мислио да вам се јавља, али када видим како пљујете на претке наше и славну борбу за слободу и част нашу, морам: Знате ли што чините, људи, какво зло на земљу своју приносите? Покуњили сте се, моји Црногорци, ћутите, да не прозборите браћи вашој мухамеданској како се нијесмо ми борили против вјере туђе, него против Султана и против окупатора свете наше Црне Горе. Нијесмо ми бирали ко ће нам куће и светиње палити. Нијесам ја покрштавао по Стамболу, него они плахе и лакоме турчили по Црној Гори.
Пет вјекова сила турска гази земље наше. Јунаци моји витешкога срца пролијевали су крв на огњиштима својим бранећи слободу и крст, у борби против Турака. У рат најсветији и најправеднији за слободу и уједињење нашег народа, нечовјечно гаженога вјековима од необуздане силе турске. Од првога из моје породице, владике Данила — покрај чије се куће подизала кула Мустај-Кадије; кад је домовина наша готово преплављена другом вјером била — па до мене, ми смо земљу ову градили на крви нашој витешкој у борби проливаној. На костима које су се попут планина таложиле на души земље ове, зарад свете вјере наше.
Соколови словенских брда борили су се међ овим врлетима док су не мала наша браћа мухамеданске вјере уживала особиту власт и господство, кидишући војскама на овај народ. Ту, у нашој Подгорици, окупљали су војске, убијали недужне, паше планирале походе, уцјењивали нас, питајте Куче ако мени не вјерујете, да не можемо кроз Подгорицу до мора и соли. Припајање Подгорице — гдје је прије осам вјекова рођен оснивач старе српске државе Стефан Немања — стечено је многом драгоцјеном крвљу народа мојега. Вјековима гњечи турски јарам хришћане. Па се чуде сада што смо крст на Сат кулу поболи, на тај највећи симболи османлијског окупатора, крст Немањиног потомка, цара Душана.
Браћо моја мухамеданска, ви бисте, изгледа, радији били да сам Сат кулу — послије предаје Подгорице, која се не би десила без пријетње братске нам Русије — да сам је порушио до темеља, као многи по Европи. Нисам, иако сте друге вјере, ви сте браћа наша, јер у жилама вашим тече иста крв. Јесам ли никшићким Турцима, ако се предају, нудио да ће им вјера бити поштивана, хрз сачуван, цијело имање остати њихово, а коме би воља била ићи пуд Скадра или Мостара да ће војском бити испраћен. Јесам ли ја одобрио и наредио да примате три хиљаде гроша за грађење џамије у Улцињу, у махали Метериз, на мјесто старе.
Јесам ли ја, Никола, браћо моја мухамеданска, вашем Муктар-паши, када сам дознао да је у боју убијен Селим-паша, први јавио и наредио погреб са почастима. Јесам ли ја, тада књаз, када су ми се предали Хасан Хот и буљукбаша Муртези јавно казао да у њима не гледам робове, него јунаке. Па их пустио завичају. Ко овдје коме не да да живи, ко на кога кидише, османлијска империја на малу моју земљу, или Црна Гора на велики Стамбол? Ко је нападао, а ко се бранио на Љешкопољу, Вртијељци, Трњини, Царевом лазу, Чеву, Крусима, Морачи, Граховцу, Фундини, Мартинићима, Вучјем долу…? Зашто вам крст наше побједе над силом која нас гњечи толико смета? Не сметају вам, о Стамболе, минарети прелијепе Аја Софије, некадашњег бисера Византије и православља. Не играјте се историјом, не пребирајте по наслагама њеним, не дирајте наше, доста сте то радили, мало ли вам је било?
Мислите ли, Стамболе, да треба да вам захвалимо за пет вјекова у којем је народу нашем било суђено да ускочким животом брани слободу? Да на Сат кулу, симбол вашег зулума, тог колонијализма 17. и наредних вјекова, поставимо плочу захвалности што је, са Вртијељке, рецимо, Сулејман-бег упутио у Цариград пет стотина посјечених глава мојих предака нанизаних на копља? Јесмо ли, када смо се ослободили јарма, на Сат кулу требали да пободемо бијелу заставу предаје, у знак захвалности Ходаверди-паши, Ахмед-паши, Нуман-паши, Махмуд-паши, Али-паши, Омер-паши, захвалности свим њиховим похарама, кланицама, силовањима и пустошењима?
Ми, који се крста нијесмо одрекли, вјером смо душу и државу очували. Крст нам у темељу вјечне Црне Горе стоји. Крсташ наш је општенародни барјак, крстом и крвљу овјенчан, у одбрани од турске тираније и турског трулог газдовања. Вијек је прошао и сад хоће опет из Стамбола, лукаво и кукавички, да се врате на мјесто злочина. Хоће нове османлије још једном да погазе костурнице мога народа, да скину крст, заставу наше слободе у светом рату против Турака, да забране Његоша и мене, да протјерају Косовку дјевојку, да ударе на најсветије. Тако је, чујем, и са Ловћена — маузолејом; по наредби споља, из Рима — уклоњена црква, крст.
Крстови су то свемогућег Бога кога моја кућа вјековима жарко моли и поштује. То је, на врху Сат куле, симбол све наше патње и сваке капи наше крви, која је пала на земљу нашу пред мачем турским. То није крст, то је суза народа нашега. То је коријен, који хоће да искоријене. То је вјера, коју желе да оневјере. То је наша нада, мој народе, коју хоће да обезнаде. То је државност коју би да обезнароде. То је пут, који би да обеспуте. Да нас нема, да смо робље без игдје икога, да смо прашина, без душе и сјећања, на вјетрометини свијета. И да само о хљебу мислимо. Измислили су вам и згодну ријеч за то: стандард.
Видите ли да вас, народе мој, лажу — и Турци, и они који владају мојом земљом — не плаћају они из Стамбола тек онако „уљепшавање“Сат куле: домаћи издајници, владари Црне Горе, хоће да вас отргну од дубљих веза са православном браћом вашом, зарад личне користи и похлепе, а они тамо, у Цариграду и другдје, хоће да вас опет заведу, подијеле, ослабе и униште, покоре.
Не дајте се Црногорци, мој испаћени народе! Ако у вама још искре живота и даха вјере има, као што се пет вјекова нијесмо дали и продали, вратите тај крст онамо дје су вам га преци као аманет слободе оставили, поштујте браћу вашу мухамеданске вјере и не заборавите непобитну истину коју желе из главе да вам избију, како би вас отргли од себе самих: Црногорци су Срби, а Срби су Црногорци и држите се мајке Русије.
