На саопштење косовских власти, према коме је нови филм Бориса Малагурског „расистички и без преседана“ и део „спорне кампање“ против чланства Косова у Унеско, као и да режисер „представља културно наслеђе на Косову као наслеђе Србије“, песник Матија Бећковић је, после неколико минута смеха, одговорио за Спутњик у једној реченици:
„Нема им се шта приговорити, јер из угла човека који дуби на глави, то што су рекли, све је истина.“
А у ствари, ништа не уме да заболи тако јако као када се изговори истина. А судећи по оштрини реакције косовских власти на пројекцију новог филма Малагурског „Косово — моменат у цивилизацији“, српски редитељ погодио је у центар онога што их највише боли.
Већ годинама косовске власти, уз помоћ делова међународне заједнице и плаћених квазиисторичара, квазиетнолога и квазиантрополога, покушавају да докажу аутохтоност „косовске културе“ у односу на српску.
Бројне студије написане су у покушајима да се докаже како су Албанци учесници Косовске битке, да је српска епска поезија заправо албанска, да је Милош Обилић легендарни албански ратник. Без успеха. Зато српски православни манастири у заокруживању „косовског културног простора“ играју кључну улогу. Потребно је доказати да они нису српски, да су их градили Албанци, да су албански, а да их је СПЦ присвојила, окупирала.
До пре десет година осамдесет одсто Албанаца не би ни помислило да каже да су српске цркве на КиМ њихове, каже директор културног центра у Грачаници Живојин Ракочевић, међутим, осмишљено је неколико кампања и сви су поверовали у ту лаж.
Феномен да се поверује у све своје лажи није нов, каже Ракочевић. Проблем настаје када у то поверује читаво друштво и када оно буде подржано од, како каже, огромног броја моћних земаља у својој лажи.
„Када се то нагомила, онда можете да кажете да све што је туђе припада вама. Суштина у томе је да постоји нека врста болесног заборава. Још мирише дим 17. марта 2004. из Богородице Љевишке и тај дим осећају и Албанци, али је проблем што су довољно лицемери да могу да кажу то је наше. И то је ужасна истина Косова и Метохије, то је ужасна истина наших живота и то је ужасна истина савременог доба“, каже Ракочевић.
Човек се, наставља Ракочевић, вероватно пита шта можемо да урадимо.
„Ми смо у таквој ситуацији да морамо да бранимо своје, да купујемо своје и да улажемо новац у оно што је милион пута наше, да бисмо га бранили и сачували за сутрашњи дан“, закључује Ракочевић.
Ипак, и поред свега, и Ракочевић и Малагурски најављују премијеру филма „Косово — моменат у цивилизацији“ на Косову и Метохији.
Малагурски каже да ће филм прво бити приказан у Београду, а да термин премијере у јужној српској покрајини још није одређен.
„С обзиром да су у ’Кохи диторе‘ најавили моје хапшење, а да је Харадинај званичним саопштењем објавио осуду филма, нисам сигуран колико ће то бити изводљиво. Видећемо. У овом тренутку не знам како ће се то одиграти. Моја жеља је да дођемо доле и представимо филм, али у постојећим околностима, где се директно ставља до знања да то неће дозволити, морамо да видимо како ће се ситуација развијати да не бисмо на било који начин правили проблем за тамошње Србе“, каже Малагурски.
Филм „Косово — моменат у цивилизацији“ имао је светску премијеру у Српском културном центру у Паризу 16. септембра, кроз личну причу аустралијског водитеља Стефана Поповића, који је одрастао на КиМ.
Према речима Малагурског, филм је снимио како би мотивисао светску јавност да се више бави темом угроженог српског културног наслеђа на Косову и Метохији.
