Душанов мост или како се у Скопљу зове званично Камени мост у главном граду Македоније не дели Скопље само на стари и нови део града, већ и је „зона“ раздвајања између македонског Скопља и дела у којем живе углавном становници албанске националности.
Два огромна споменика, симболи и једног и другог народа доминирају тим градом. У македонском делу то је споменик Александру Македонском са фонтаном, у албанском је то споменик Скендербегу.
Калдрма, уске вијугаве улице, посластичарнице, бурегџинице, продавнице са сувенирима где можете наћи све — од албанског кечета, па до застава „велике Албаније“ прво је на шта се наиђе када се мостом из центра Скопља пређе у стари град.
Сам мост не осликава само националну и културну разлику у граду, него и политичку.
Шта је Закон о двојезичности, а шта „тиранска платформа“ подједнако је познато и уличном чистачу обуће и интелектуалцима из албанске заједнице. Сви дају углавном исти одговор, који не иде на руку већинском македонском становништву.
Тако на самом улазу у „албански“ део Скопља продавац сувенира који каже да се зове Сабит, на српско-македонском језику опрезно прича о политичким темама. Каже, то је висока политика, а он мора да чува посао и не би да се његов газда срди, па да остане без ’леба. Но, о свему има мишљење.
„Не знам да ли ће платформа да биде, али разбирувам да би то било добро. Али ја живим во Македонија, не у Албанија, па ћемо да видимо што ће да биде! За језик сакам де га буде исто право и за нас Албанце као и за Македонце. То је по правди. Македонију, Косово и Албанију у срцу доживљавам као исто“, рече он.
И док Сабит остаде окружен групом немачких туриста који су опколили његов штанд „праћен“ будним очима Филипа Другог, са једне, и Ћирила и Методија, са друге стране, којим су подигнути споменици одмах на улазу у Стари град, на путу нам се испречио чистач обуће. Ром, муслиман, зове се Сакиб.
„Живот је сиромашан. Овде око мене живе и Албанци и Турци… Ама, разумем ја да они хоће да имају свој језик, али и ми Роми онда треба да имамо свој. Равноправно! Моје комшије Албанци кад се тако узмемо у причу о политици сви су за ту, како је викају, платформу — да им буде исто као и Македонцима. Ја не сакам да тој буде баш тако, али не зборим ништа, да се не наљуте“, објашњава он.
Од Сакибовог радног места пут се, поплочан старом калдрмом, рачва у два правца. Први води узбрдо, други ка споменику „Скендербегу“. Споменик албанском историјском лику ништа мање величине него онај који су Македонци подигли својим прецима. Иза њега, на огромном зиду су исликани мотиви из албанске историје који приказују од почетка до краја — јединствену „Велику Албанију“. Преко пута споменика огроман албански грб „Јединства“, а мало пре тога, грб са двоглавим црним орлом, симбол Албаније.
Споменик Скендербегу и Александру Великом подигнути су тако да се са македонске стране не види албански војсковођа, а са албанске македонски. У центру старог града велика џамија, а у очи упадају младе девојке забрађене шамијама (марамама) у дугим мантилима испод којих се назиру старке, фармерке… Мештани кажу да то није било раније и да је ова појава од скоро. Неки пак тврде да се девојкама плаћа месечно по 50 евра ако носе шамије, а 100 ако носе фереџе.
Бејтула Садикија, дипломираног економисту рођеног на Косову, али који је одрастао у Македонији, затичемо са пријатељем у башти у једној од многобројних посластичарница. Није присталица овога што се дешава. И сам има ћерку, за коју каже да је наклоњена идеји да буде „покривена“, али да он то не би волео. Додаје и да се борио да се његова мајка разоткрије, па у толико више не види због чега би се сад враћали у прошлост. Објашњава да се испод тих марама крију младе образоване девојке које се таквим начином живота само уназађују јер нити се друже са остатком света нити остатак света може да види шта је испод тих марама. Међутим, за разлику од ове теме, о двојезичности и „тиранској платформи“ има сасвим друго мишљење.
„Ја сам основну и средњу школу завршио овде у Македонији у време Титове Југославије и моја сведочанства су на албанском. Зашто то не би било и данас тако? Моја ћерка је управо дипломирала на факултету, имала је на албанском језику предавања, али јој је диплома на македонском. То није у реду. Ако на Косову, где живи око пет одсто Срба, српски може да буде службени језик на целој територији — зашто не може и овде“, сматра Садику.
Објашњава и свој став о „тиранској платформи“.
„Сваки народ треба да се бори за своја права. И Бошњаци и Роми и Срби… Никоме то није забрањено. Ми се боримо за своја права, а то што се прича да ће да се деси неки сукоб због тога, то није истина, јер ми са Македонцима овде живимо лепо и без проблема“, каже он.
Млада Македонка која је запослена у једној од оближњих посластичарница не мисли тако.
„Не мислим да је ни једно ни друго добро за нас Македонце, али не бавим се политиком, па не знам шта да вам кажем“, рече она полугласно, али ипак храбро, јер је њен колега албанске националности био удаљен свега један метар.
Пријатељ нашег саговорника Садика је Албанац рођен у Македонији, али се чини да има много тврђе ставове од свог пријатеља.
„Ви кажете такозвана ’тиранска платформа‘, а ја ћу да кажем не такозвана, зато што то није тиранска, већ платформа свих Албанаца не само из Македоније, већ и из Црне Горе, Косова, југа Србије… Албанци не траже ништа друго него равноправност и у језику и у култури и у свему осталом. То је наше право“, кратко рече он, не желећи да се представи.
Од наших саговорника смо сазнали и да не знају сви Албанци у Македонији македонски, да не би радо одобрили бракове своје деце са Србима, или Македонцима, као и да је разлика између Македонаца и Албанаца које дели само један мост огромна, не само у политичким ставовима, већ и у начину живота.
