Брод је потонуо у ноћи 14. на 15. април 1912. године, око 740 километара од најближег копна. Први брод који је дошао у помоћ стигао је сат и по након његовог потонућа, дуго пошто је и последња жртва у леденом океану већ била мртва. Температура воде износила је 2,2 степена Целзијуса, а при тој хладноћи човек има само 15-ак минута да преживи.
У трагедији је животе изгубило 1.517 људи, а највише шансе за преживљавање имали су путници прве класе: спасило их се 63 одсто.
На Титанику се налазило 20 чамаца за спасавање, који су укупно могли да приме око 1.100 путника, што је половина оних који су се те кобне ноћи налазили на броду. То је, међутим, било у складу са законским прописима тога доба па се сматрало довољним. Упркос томе, тек 700 путника је успело да уђе у чамце за спасавање. Већина их је полупразна напуштала брод, иако је у скоро сваком било још слободних места.
Истину о томе крију тајни телеграми, чији су аутори веровали да они никада неће изаћи у јавност. Из њих се јасно види да је капетан једног од спасилачких бродова Мекеј-Бенет, желео да извуче сва тела из мора.
Убрзо је, међутим, схватио да је његов брод премали за 334 тела, колико их је посада нашла. Тада је донета контроверзна одлука: избациће тела путника из најсиромашније, треће класе, како би остало довољно места за оне из прве и друге класе. Мишљење посаде је било да они имају већа права на достојанствени погреб.
Од 334 пронађена тела, из брода је избачено више од 100. Она никад нису пронађена у беспућима Атлантског океана. Истину о том догађају дуго су скривали поверљиви телеграми, које су историчари накнадно ископали у тајним архивама.
У првом телеграму капетан је написао: „Морате да донесете апсолутно сва тела која стану на спасилачки брод.“
Мекеј-Бенет је убрзо одговорио: „Детаљно смо пописали сав новац и вредну имовину пронађену код лешева. Зар не би било боље да се сва тела покопају на мору, осим ако не постоји посебна жеља породица да их задржимо?“.
Након краћег дописивања договорено је да тела жртава сиромашнијих путника буду избачена, а да остаци богатијих путника бити враћени њиховим породицама.
Кад се СС Бремен, брод који је из Немачке пловио за Америку, пет дана касније приближио месту трагедије, путници који су били на њему почели су да вриште. Бремен се тада придружио броду Карпатија у мисији сакупљања остатке тела која су могла бити пронађена.
У даљини су се могле видети беле мрље, односно смрзнута тела путника Титаника који су на себи још увек имали спасилачке прслуке. Данима после потонућа, цело место трагедије претворило се у огромну морску гробницу, са густом маглом, звуком запљускивања таласа и свештеником који је испраћао залеђена тела на вечни починак.
„Видели смо жену у спаваћици са бебом чврсто прислоњеном на груди“, сведочила је путница са Бремена Јохана Стунке.
„Тамо је било и тело жене која је чврсто грлила чупавог пса, који је изгледао као бернардинац. Неки су били одевени за бал и вечеру, неки у спаваћицама и пиџамама. Једна жена је имала појас за спасавање и двоје деце у рукама."
Посада је цео призор описала као „хладан, мокар, јадан и неутешан“. До краја априла, дејство соли и сунца почело је да уништава појасеве за спасавање, па су тела почела да нестају у дубинама океана.
У јуну су, међутим, пронађена два тела како плутају океаном. Били су то бродски конобар и један радник из кухиње…
