Чинило се да су 1968. године најсложенији и најгори моменти у односима САД-а и СССР-а остали далеко иза две суперсиле. Карипска криза није кулминирала нуклеарним сукобом, свет није уништен, и, иако је Хладни рат настављен, непосредна опасност од нуклеарног сукоба је престала. Главна зона сукоба је остао Вијетнам, на који је фокусирана сва пажња. Нарочито из тог разлога су вести из Кореје биле сасвим неочекиване.
У севернокорејске територијалне воде 23. јануара 1968. ушао је у амерички брод „Пуебло“. Он је био далеко од новог брода, а при поринућу није чак добио ни име — једноставно се звао ФП-344. Теретни брод из 1944. године, „Пуебло" носио је, званично, терет за америчке трупе на Филипинима.
Међутим, 1966. године теретни брод претворен је у извиђачки. Брод је подвргнут великом ремонту, а у исто време напуњен је и радио-електронском опремом. Наравно, као и обично, јавност није чак ни помислила на извештавање о томе за које се задатке припрема некадашњи теретни брод америчке морнарице. „Пуебло“ је типично дете Хладног рата: теретни брод преправљен и намењен за извиђачке задатке, који се и званично сматрао хидрографским пловилом.
У међувремену, током целог Хладног рата, Сједињене Државе су тајно спроводиле извиђање — укључујући и територијалне воде и ваздушне просторе својих противника. Са овим задатком је ФП-344, преименован у „Пуебло“, на челу са капетаном Лојдом Бучером кренуо ка корејским територијалним водама. Бучер је намеравао да прати активности флоте СССР-а и корејских ратних бродова. Експедиција брода „Пуебло“ није се сматрала ризичним задатком, иако је морао да плови самом ивицом страних територијалних вода, па чак и да уђе у њих.
Програм и руту одредила је ЦИА. За разлику од својих надређених, капетан Бучер је био свестан да такво кршење међународног права може да се претвори у низ невоља и затражио је подршку ратних бродова и ваздухопловства. Међутим, није наишао на разумевање. О наређењима се не расправља, па је капетан слегнуо раменима и кренуо на путовање.
На броду је било око 80 људи, укључујући и обавештајце са тајном опремом. Формално, брод је био наоружан, имао је пар великокалибарских митраљеза, али се могао заиста борити само против пирата, док је против било ког војног брода „Пуебло“ био незаштићен и без икаквих шанси.
Бучер се, наравно, сећао и инцидента у близини обала Израела, када су сличан шпијунски брод „грешком“ изрешетали израелски бродови и авиони. Инцидент није посебно допринео његовој инспирацији за извршење задатка, али капетан је био спреман да испуни оно што је наређено.
Први контакт са малим корејским противподморничким бродом десио се 21. јануара. Било је вече, видљивост је била лоша, а корејски војници нису показали ни најмање интересовање за амерички брод. „Пуебло“ је наставио путовање кроз Јапанско море дуж обала Кореје. Међутим, сутрадан је постало јасно да су Корејци веома забринути: паралелно са „Пуеблом“ су пловили севернокорејски рибарски бродови!
Сутрадан се корејски противподморнички брод приближио „Пуеблу“. Овог пута, Корејци нису гледали своја посла, већ су одмах „ухватили бика за рогове“. Американци су замољени да се представе. Тада су истакли америчку заставу и схватили да је дијалог исцрпљен.
„Станите, иначе отварамо ватру.“
„Пуебло“ је добио сигнал, али није имао намеру да га одмах изврши. Међутим, торпедни чамци већ су се приближавали америчком извиђачу. „Пуебло“ покушава да се извуче из замке, али Корејци отварају ватру.
На „Пуебло“ су пуцали из пушака и лаких митраљеза. Док су по броду ударали куршуми, на броду су покушавали да униште опрему и документа. „Пуебло“ је слао СОС сигнале, али једино оружје које су Американци имали на том подручју била су четири ловца са ракетама ваздух-ваздух који су били тотално бескорисни у овој ситуацији.
Амерички брод поседовао је два митраљеза, али против топова калибра 57 милиметара на ратном броду Северне Кореје који су убрзо почели да дејствују није се могло, па Бучер није ни покушао да узврати. Случај је био сасвим јасан, а капетан је дао једну једину наредбу коју је имало смисла дати: „Угасите моторе“.
На палубу се попео корејски тим од осам људи. Корејци су постројили посаду америчког брода на палуби и започели инспекцију. А онда се догодило нешто невероватно. У конфузији, скоро ништа од извиђачке опреме и документације није уништено.
Све је било сакупљено у врећама, са намером да буде бачено преко ограде у море — али ништа нису избацили. Штавише, чак је и радио-соба наставила да ради, а последњи радиограми су послани директно испред Корејаца, који су возили „награду“ према својим обалама. У току сукоба, један амерички морнар је убијен, док су 82, укључујући и 10 рањеника, заробљени.
У Вашингтону је, наравно, ова прича изазвала море емоција. Ситуација је изгледала непријатно, са које год стране да се гледа. Брод који не врши само извиђање на граници територијалних вода противника, већ можда и иза ње, а поред тога се налази и на самом месту злочина.
Стејт департмент је разумно предложио да се тешкоће могу решити само посредовањем СССР-а. Првобитно, ни сами Совјети нису имали пуно информација: Пјонгјанг није уопште обавестио Москву о корацима које је предузео.
Међутим, совјетске дипломате су почеле да добијају информације од својих корејских колега о томе шта се дешава. Али, САД су прво покушале саме да реше кризу. Прво су покушали да командују Корејцима: од Пјонгјанга је затражено да одмах врате посаду и брод заједно са свиме што је било на њему и да упути извињење.
Према Стејт департменту, Корејци су „уловили“ извиђачки брод у неутралним водама. Међутим, Корејци су, заузврат, тражили извињење за упадање у њихове територијалне воде. Опште правило које се односи на територијалне воде је да се оне пружају у ширини од 12 наутичких миља дуж обале земље, али оно има и своје изузетке, па су Корејци инсистирали да је део Јапанског мора, где је дошло до инцидента, такође њихов део.
Ситуацију за Американце су додатно искомпликовале изјаве капетана Бучера и посаде. Корејци су у директном преносу пустили изјаве и извињење заробљених које су емитоване целом свету. Било је то могуће прогласити резултатом мучења или претњи, поготово зато што су изјаве, судећи према стилу, написали Корејци, али бродски дневник и карте пронађени на броду потврдили су шпијунску природу мисије и улазак у територијалне воде Кореје.
„Пуебло“ је улазио у туђе територијалне воде и то би се недвосмислено и са високом сигурношћу могло утврдити. Међутим, законска правила претпостављала су протеривање прекршилаца закона из територијалних вода, а не и њихово заробљавање. Истовремено, Северна Кореја није потписала релевантне конвенције које се односе на овакве ствари.
Осим тога, тачка у којој је „Пуебло“ ухваћен, није била правилно регистрована и, највероватније, је била изван корејских вода. Једном речју, апсолутно није било потребно говорити о чистоти потеза обеју страна.
Поред тога, постојала је двосмисленост статуса самог „Пуебла“: брод је био означен као цивилно пловило, а на броду су били војници и сви задаци које су обављали били су искључиво војне природе.
У међувремену, Американци су предузели одређене мере. Председник Линдон Џонсон најавио је делимичну мобилизацију резерве, флотила на челу са носачем авиона „Ентерпрајс" кренула је ка обалама Кореје, а трупе су подигнуте у стање највише борбене готовости. Једна од варијанти у разматрана у Пентагону била је и бомбардовање сопственог брода — тако да су Американци желели бар да униште електронску опрему која је остала на „Пуеблу“.
Пјонгјанг је, на другој страни, запретио да ће заробљени морнари бити стрељани ако Американци покрену било какву војну операцију. Ким Ил Сунг је, генерално, стоички гледао на могућност новог рата у Кореји и веровао да би то само помогло и убрзало уједињење севера и југа земље.
Међутим, у Совјетском Савезу се веома нервозно гледало на овакве перспективе. Трајао је рат у Вијетнаму, а ширење ватре на остатак Источне Азије и још неке земље тадашњег социјалистичког блока, Брежњеву није изгледало као савршена будућност.
Амерички председник Линдон Џонсон је у том тренутку такође жарко желео да се извуче из веома непријатне ситуације, али и да сачува образ. Међутим, и северни и јужни Корејци били су много независнији и милитантнији него што би се и могло замислити. Оружани инциденти почели су на граници две Кореје (изазвани са обе стране). И север и јужњаци су били узбуђени и осећали су се моћно, уверени да ће се, у случају новог сукоба, САД и Совјетски Савез свакако удружити са њима и ући у њега свим својим снагама.
И док су Американци и обе Кореје звецкали оружјем, дипломате СССР-а и САД су биле у интензивним преговорима. Мисија САД је била да врати назад брод и људе, а задатак СССР-а је био да убеди обе стране да закопају ратне секире и да не покушавају да реше проблем силом.
Проблем је био у томе што су претње из САД, како се испоставило, имале супротан ефекат у односу на оно што је било планирано и очекивано. Корејци нису желели да решење сукоба буде схваћено као знак слабости, а од Совјетског Савеза су тражили не посредовање, већ оружје. Међутим, разговори између Москве и Пјонгјанга, с једне стране, и Москве и Вашингтона, с друге стране, довели су до закључка да нико није спреман да пређе црвену линију.
Обе стране су уверавале у своје мирољубиве намере, а истовремено су биле спремне да униште једна другу, при чему је Ким Ил Сунг желео да то уради рукама Совјетског Савеза. Истовремено, док је секретар Централног Комитета КП СССР Борис Пономарјов био у Пјонгјангу, у Москви је преговорима руководио премијер Алексеј Косигин упорно покушавајући да ублажи ставове обе стране, шаљући ноте и стално одржавајући контакте између Пјонгјанга и Вашингтона.
Успех преговора чинио се скоро нерешивим задатком: САД су захтевале повратак људи и технологије, Северна Кореја је тражила извињење, а са обе стране се очекивало да ће онај други партнер у разговорима први почети деескалацију и први се повући. Поред тога, исти ниво мирољубивости показала је и Јужна Кореја. Сеул је позвао америчке војнике, а о верзији са разменом заробљеника за политичке затворенике осуђене због социјалистичких ставова у Јужној Кореји, није се ни размишљало.
На самом крају, са совјетске стране је уследило дејство „тешке артиљерије“ у виду Леонида Брежњева. Показало се да лик старца из вица који се једва држи на ногама нема баш много везе са још прилично енергичним генералним секретаром са краја ’60-их година. Брежњев је доста оштро и јасно показао Корејцима да је изузетно тешко да СССР подржи Северну Кореју када та страна не жели договор и није спремна на компромис.
У марту се, у директним америчко-корејским преговорима, коначно дошло до компромиса: Американци су, у замену за ослобађање посаде, потврдили чињенице о извиђачким активностима брода „Пуебло“ поред обала Северне Кореје. На крају, годину дана након заробљавања „Пуебла“, власти Северне Кореје су предале морнаре и тело погинулог у замену за фактичко признање шпијунске делатности у својим територијалним водама.
Што се Северне Кореје тиче, све је било јасно: мала република је поново „бацила на колена САД“. Заробљени брод је претворен у музеј — „Пуебло“ се и данас налази у Северној Кореји. Истовремено, у САД је спроведена велика истрага. Капетан Бучер је завршио на суду. Међутим он је на суђењу изнео низ веома разумних аргумената.
„Пуебло“ није заштићен на сложеном и опасном задатку, на броду није било уређаја који би камуфлирали тајну опрему, посада се састојала искључиво од регрута и, што је најважније, он је о свим овим проблемима известио претпостављене пре него што је испловио, али су његови апели једноставно игнорисани. Случај се завршио ослобађањем Бучера од одговорности.
С аспекта СССР-а, совјетска дипломатија је постигла веома озбиљан успех, а захваљујући комбинацији ригидности у правим питањима и спремности за компромис успела је да спречи нови рат у Источној Азији.
