Израел комада љутог непријатеља и ствара ударну песницу на Блиском истоку

Курди су најбројнији народ на свету који нема своју државу. Разбијени у четири државе — Ирак, Иран, Турску и Сирију — увек су се у њима осећали као грађани другог реда.

„У Ираку, који је основан 1922. године, од првог дана његовог постојања до данас курдски народ није имао могућност да води миран живот са арапским становништвом на заједничкој територији. Борба за аутономију трајала је 40 година. Током тог периода било је порушено 5.000 курдских села. Последња кап је био масакр у Халабџи 1988. године. Након 2001. године, после обарања Садама Хусеина, на територији где живи курдско становништво створена је федерална структура“, објаснио је Спутњику Мустафа Шафик, саветник премијера Ирачког Курдистана Нечирвана Барзанија.

Ирачки Курди, као савезници Американаца, за последњих 15 година успели су да формирају све државне институције и већ се осећају и понашају као независна држава. Ирачки Курдистан има свој парламент, оружане снаге (200.000 пешмерга), граничну и царинску службу, визе, законе и специјалне службе. Директних буџетских односа између Багдада и Ербила одавно нема. Он је типично нафтна држава у којој се скупља врло мало пореза и налога, док се буџет пуни од продаје нафте. Истина, још увек се користи ирачки динар при плаћању, али се уплате могу вршити и у доларима.

У Ербилу су отворене многобројне дипломатске мисије страних држава, укључујући САД, Британију, Финску, Русију, истина на нивоу конзулата, али многи тамо имају и војне саветнике. На територији Ирачког Курдистана се налазе и амерички специјалци и авијација америчке коалиције, као и турска војска, што се не допада властима у Багдаду, али ту не могу ништа.

„Формирање курдске државе неће значити да ћемо тражити давање независности и Курдима у Турској, Ирану и Сирији. У свим тим државама влада демократија и постоје демократски представници Курда. Ми поштујемо њихов избор и вољу и не мешамо се у унутрашње ствари других држава“, рекао је за Спутњик саветник председника парламента Курдистана Тарек Џавхар.

Треба напоменути да не постоји јединство код Курда. Ирачки, сиријски и турски Курди су у суштини различити народи. На пример, језик ирачких Курда је сорани, који се пише арапским словима, док је језик свих осталих Курда курманџи, који користи латиницу. Осим тога, код ирачких Курда је традиционалан муслимански и племенски начин живота, док је код сиријских и турских, под предводништвом Радничке партије Курдистана, световни тип — чак се залажу за равноправност жена. Да не говоримо о томе да ирачки Курди имају одличне дипломатске и трговинске везе са Турском, док су сиријски Курди са њима у вечном рату.

Израел на граници са Ираном

Најекспониранији присталица независности Ирачког Курдистана последњих дана је Израел. Један од разлога подршке Тел Авива оваквим мањинама у региону је обезбеђивање савезника који може нивелисати непријатељске акције на пример Ирана, Ирака, а и Сирије.

„Ирачки Курдистан може да буде 'очи и уши', а и 'песница' (завршна фаза неке специјалне операције). Израел је радио на томе да се оснују службе које би могле да врше функције контраобавештајне службе, чистећи територију од непријатељских елемената, као и обавештајну функцију. Постоји ту још један моменат. Отцепљењем (територије Курдистана) од Багдада, Багдад губи озбиљне залихе нафте. Не треба заборављати да је у своје време, углавном за време Садама Хусеина, Израел сматрао својим главним непријатељем Ирак, узимајући у обзир војску и новчане ресурсе Садама Хусеина. Та држава је сада у суштини уништена, од ње је отцепљено озбиљно парче, изгубљене су киркутско-мосулске залихе нафте. Сада је све за Израел одлично, идеално. Некадашњег противника више нема, нити ће га скоро бити. Остаје само да се што брже ојача ова територија, да се оспособи за пружање отпора спољњем притиску, да се забије клин тако да се она више никад не зближи са Багдадом“, сматра експерт руског Института за Блиски исток Сергеј Балмасов.

Наравно, обуздавање Ирака је истовремено и обуздавање Техерана. Иран се плаши да би Курдистан могао дати Израелу могућност директног изласка на иранску границу. Тел Авив је тамо одувек имао јак утицај, тим пре што су тамо живели курдски Јевреји који су се средином 20. века преселили у Израел и сада тамо броје око 100.000 људи. Осим тога, Израел у Курдистану види одскочну даску за акције против Ирана.

Иранске специјалне службе већ сумњају да Ербил (престоница Ирачког Курдистана) помаже курдску партију на његовој територији, што не чуди с обзиром на нездрав однос између њих и шиита које подржава Иран у оним провинцијама на које ирачки Курди има своје аспирације (Киркук). Последње две године, у целом низу провинција били су озбиљни сукоби са тим Арапима шиитима, који су покушали да оспоре утицај Ербила.

Интересантно је да само у овом делу Блиског истока са одушевљењем говоре о Израелу.

„Ако питате Курде о томе какав Израел има утицај тамо, они су одушевљени њиме изахвални су му. Многи говоре да се на први поглед израелска помоћ не види, али да сви осећају пријатељску руку оних земаља које су је прве пружиле. Односно, какви год да су политички мотиви, већина Курда се врло позитивно односи према Изреалу“, каже Балмасов.

Израелске специјалне службе преко Курдистана имају директан приступ територијама Ирана и Ирака, што у случају великог рата може представљати озбиљан фактор.

Признање — само формалност

Нема сумње да, у случају да референдум буде завршен са позитивним исходом, што се и очекује, Курдистан практично нико неће одмах признати. Од блискоисточних држава он може да рачуна на Израел и Уједињене Арапске Емирате. Мада, ко зна, ако Ријад одлучи да га призна, а тренутно се држи неутрално, могуће је да ће то покренути ланац признања, макар сунитског света.

„Позив на референдум не значи брзу независност. Након његовог завршетка имаћемо озбиљан дијалог са Багдадом како бисмо се договорили о новој формули сарадње. Варијанта може бити и конфедерација. Ако не, размотрићемо потпуну независност и стварање курдске државе — то је наше право“, рекао је Тарек Џавхар.

Имајући у виду да се у овом подручју налазе америчка војска и авијација, не треба очекивати да може доћи до инвазије околних држава на Ирачки Курдистан. Ирак, иако је против комадања своје државе и много је боље наоружан од Курда, не би могао да одоли одредима пешмерга који бране своје огњиште. Једва је успео да се избори са шаком терориста у Мосулу, и то уз свесрдну помоћ Американаца. Ни Иран није заинтересован за рат, све док Ербил не покуша да дигне на устанак милионе Курда у Ирану, а и тренутно је заузет ратом у Сирији и није му у интересу да отвара други фронт.

Турска би, чини се, могла најоштрије да реагује, али њихов лидер Реџеп Тајип Ердоган је у пријатељским и пословним односима са породицом Барзани — имају заједничке послове везане за нафту. Према писањима медија, од продаје ирачке нафте Ердоганова породица је зарадила више милијарди долара. Из Ирачког Курдистана се нафта извози у Турску, док турске грађевинске компаније граде Ербил.

Не треба очекивати да ће се нешто капитално променити након референдума 25. септембра. Блиски исток се и без овог догађаја налази у потпуном хаосу. То што Израел свесрдно подржава стварање нове и тренутно једине савезничке државе у арапском свету не треба да чуди. Није лако опстати у арапском „мору“, када свакодневно чујете са различитих страна претње. Иран је такорећи дошао на израелску границу (тренутно израелски одреди ратују на страни сиријског председника Башара ел Асада, а ту је и проирански Хезболах), а сада Израел преко свог савезника излази на иранску границу.