Упркос оштром противљењу земаља региона али и међународне заједнице, на територији Ирачког Курдистана одржан је референдум о независности. Према званичним резултатима плебисцита за независност је гласало преко 92 одсто бирача.
Међутим, убрзо након одржавања референдума одјекнуле су реакције, а први се огласио турски председник Реџеп Тајип Ердоган који је референдум оценио као издају и запретио курдистанском лидеру да ће његов народ „умирати од глади“ уколико Турска као одговор на новонасталу ситуацију забрани њиховим камионима да прелазе границу.
Одмах је уследила изјава ирачког премијера Хајдера ел Абадија који је најавио да ће на територији Ирачког Курдистана распоредити војску и то на свим спорним деловима територије, а то су пре свега налазишта нафте. Поред тога, сама ирачка војска саопштила је да ће њена делегација, и то на највишем нивоу, отпутовати у суседни Иран са циљем „координације војних напора“.
Јуриј Набијев, стручњак за курдско питање и бивши уредник портала „Курдистан“, сматра да је Курдима јасно да ће референдум негативно утицати на њихове односе са Багдадом и суседним земљама, али односи између Ербила и Багдада су били натегнути и пре него што је одржан тај референдум.
Како објашњава, Курди су се показали као добри борци против ДАЕШ-а. Међутим, Багдад ни на који начин није помагао јединицама Пешмерге у борби против заједничког непријатеља. Штавише, сва војна помоћ која је била намењена Курдима ишла је преко Багдада и стизала или прекасно или пак не у пуном обиму.
Говорећи о самом референдуму, Набијев истиче да је индикативно да је излазност на спорним територијама била већа него на територији самог Ирачког Курдистана, те да нису само Курди ти који су гласали за отцепљење.
„Сада је велико питање шта ће бити предмет дијалога између Ербила и Багдада — независност или ипак нерешена питања. Међународна заједница би волела да се дијалог води поводом нерешених питања, која се, додуше, не решавају већ десет година, док Курди инсистирају на мирном разласку и очувању пријатељских и добросуседских односа. Јасно је зашто је свет прилично уздржан када је реч о референдуму — центри моћи се плаше да ће додатно дестабилизовати ситуацију на Блиском истоку“, истиче.
Истовремено, Јуриј Почта са руског Универзитета пријатељства народа подсећа да поред Ирака има и других земаља региона који су забринути, а пре свега Турска, будући да независност Ирачког Курдистана аутоматски означава и раст сличних расположења код њихових Курда.
Како наводи, проблем је у томе што се пре референдума Турска активно борила против Асада у жељи да добије зону утицаја у Сирији. Међутим, наставља он, свака земља треба да узме у обзир да учешће у комадању суседне земље може да има последице по њу саму.
Ипак, Почта не мисли да ће минули плебисцит изазвати талас курдских референдума у региону, те да ће Курди из свих блискоисточних земаља похрлити у Ирачки Курдистан, јер, како каже, говорити о јединству Курда је исто што говорити о јединству Арапа, иако је чињеница да ће Ирачки Курдистан, који се „изборио“ за економску самосталност и суштинску аутономију бити узор за све остале Курде.
Када је реч о могућој улози Русије у ситуацији са референдумом, Почта подсећа да Русија традиционално има добре односе са Курдима, али да је спољнополитички приоритет Москве пре свега очување територијалног интегритета Блиског истока.
„Совјетски Савез је својевремено подржавао тежњу Курда ка аутономији. Међутим, иако Москва поштује право народа на самоопредељење, води се политиком поштовања територијалног интегритета и сматра да је сваки проблем неопходно решавати дијалогом. Проблеми у односима између Курда и суседних народа траје вековима, директно мешање Русије у ову причу би имало искључиво негативне последице — Москва би покварила односе са свим факторима и додатно закомпликовала ситуацију у региону, који све више личи на буре барута“, истиче.
Поводом референдума огласила се и званична Москва која каже да поштује националне аспирације Курда, али да сва спорна питања која постоје између савезних власти Ирака и руководства Ирачког Курдистана могу и треба да буду решена конструктивним и коректним дијалогом који треба да изгради међусобно прихватљиве формуле за суживот у оквиру једне ирачке државе.