Америчком политиком према Србији, БиХ, Македонији и Европи руководиће Вес Мичел, после одлуке Сената да дâ сагласност да баш он буде постављен за новог помоћника државног секретара за Европу и Евроазију. У његовој надлежности осим побројаних држава биће и односи са Русијом.
Мичел припада новој млађој генерацији америчких неоконзервативаца, до сад је основао и водио једну спољнополитичку невладину организацију под називом Центар за анализу европске политике и према мишљењу аналитичара Саше Адамовића, изгледа да до сад није радио у државној администрацији, односно да нема искуства у обављању државних послова.
Геополитика као посао и као хоби
„Међутим, са друге стране, могли бисмо рећи да је он интелектуалац кад је у питању бављење спољном политиком. Коаутор је и две књиге о геополитици, која му је посебна област интересовања. Занимљиво је да једну од његових књига воли да цитира актуелни саветник за националну безбедност генерал Херберт Рејмонд Мекмастер. Можда бисмо могли и да посумњамо да је Мичел неко ко долази у Стејт департмент по жељи или утицају генерала Мекмастера“, прецизира Адамовић за Спутњик.
Ако бисмо правили поређење са, на пример, његовом претходницом на том месту, још у време администрације Барака Обаме, Адамовић сугерише да и Викторија Нуланд долази из једног сличног спољнополитичког миљеа, односно, и она је део тих неоконзервативних структура као и њен муж Роберт Кејган, чувени неоконзервативац.
Направимо ли анализу онога о чему је писао Вес Мичел, истиче Адамовић, видећемо да суштинске разлике између онога што је заговарала Викторија Нуланд или, у овом моменту нама познатији, Брајан Хојт Ји који често долази у ове наше крајеве, у ствари неће ни бити.
„Оно о чему је у својим књигама или о чему је у својим јавним наступима говорио Вес Мичел показује да је он човек који заузима, како би се то у Америци рекло, чврст или оштар став према Русији, а ми бисмо то могли да преведемо као непријатељски став према Русији“, напомиње Адамовић.
Нови помоћник државног секретара САД је, додаје даље Адамовић, неко ко је свестан опадања америчке моћи у свету и тврди да нове, ауторитарне државе у успону, како их он назива, попут Русије, Ирана и Кине, желе да искористе тај пад америчке моћи и да у једном постхладноратовском периоду обнове своју некадашњу величину, односно да желе да воде осветољубиву спољну политику.
Граничне савезничке мреже одбране
„Мичел као непријатеље америке перципира пре свега Русију, Иран и Кину и његова жеља или његов геополитички концепт, који предлаже у својим књигама, јесте да се од Балтика па све до Јужног кинеског мора створи један јак систем, како он то каже, граничних савезничких мрежа којим би се супротставио растућој моћи Русије, Ирана и Кине“, указује Адамовић.
Говорећи начелно о томе колико политика великих држава или њихових савеза зависи од личности које их спроводе, Адамовић каже да постоје случајеви кад је важна и личност онога ко заступа или спроводи одређену политику или одређене спољнополитичке концепте, али је наравно много важније то, како једна држава, једна велика сила води политику. Тек потом се, додаје саговорник Спутњика, одређене сличности, у складу са својим знањима или способностима, уклапају у спровођене те политике онако како нека држава доживљава свој национални или државни интерес.
Очекивали смо, подсећа Адамовић, да ће Доналд Трамп, с обзиром на оно што је говорио у председничкој кампањи и посебно што је наглашавао да је чак и кад је у питању спољна политика најважније то да Америка буде на првом месту, и да брине пре свега о својим спољнополитичким интересима.
„За једну силу је сасвим могуће, поготово у регионима који нису толико важни или нису схватили да су најважнији међу спољнополитичким приоритетима те силе, да се по инерцији настави политика из можда неког претходног периода и политика претходне администрације“, резонује Адамовић.
Са друге стране, додаје он, јако је важно за државу попут Србије да не посматра пасивно оно што се дешава у спољној политици великих држава од којих и те како зависи судбина једне мање државе и да у складу са тим почне да спроводи ону политику која би једну велику силу „натерала“ да преиспита досадашњу политику у одређеном делу света.
„Кад је у питању српска политика према САД потребно је да не прихватамо пасивно оно што долази са те стране, већ да формулишемо такву спољнополитичку агенду, која ће, условно речено, приморати САД на преиспитивање досадашње политике“, подвлачи Адамовић.
Наравно, кад је у питању Русија као велика сила и у овом моменту као један од најважнијих геополитичких играча у свету, јако је важно, сматра Адамовић, да узимајући у обзир све околности, зна ко су ти људи који ће убудуће у Трамповој администрацији обликовати политику према Русији и да пратећи све то, формулише одговоре на спољну политику са којом ће се суочавати у будућности.
