Због овог немара, на Хаитију је умрло око 10.000 људи и регистровано је око 812.000 случајева обољења. Независна истрага је показала да је бацил колере био сличан оном који је изазвао епидемију у Непалу. Касније је утврђено да су непалски војници због одсуства канализације изливали фекалије у реку чије се воде користе за наводњавање земљишта и као извор пијаће воде за локално становништво.
Крајем августа Савезни апелациони суд у САД потврдио је имунитет УН од тужби да су мировњаци одговорни за епидемију колере на Хаитију. На тај начин је потврђена одлука Нижег суда из јануара 2015. којом је одбачена одговорност мировних снага за најсмртоноснију епидемију те болести у новијој историји.
Дописник Спутњика посетио је једну од најсиромашнијих земаља света и сазнао да локално становништво и даље окривљује УН за јавашлук.
„Веома сам задовољан што нас напуштају мировњаци. Не желим да они буду овде“, рекао је за Спутњик зидар Шарлит Еди (26).
Његова мајка је у децембру 2011. почела напрасно да повраћа, имала је и дијареју, а за неколико сати њено стање се драстично погоршало.
„Вукао сам мајку на леђима, покушао сам да нађем болницу која још прима пацијенте, али мајка је умрла на путу до болнице“, додао је он.
Прошле године током урагана „Метју“, саговорник Спутњика је изгубио све мајчине слике, више нема кров над главом и, како каже, једино што му остаје су „сећања на мајку“.
Чим су сазнали да новинар Спутњика прави причу о колери, људи су почели масовно да долазе у зграду школе у којој је он интервјуисао саговорнике. Сви су желели да испричају шта су доживели.
Куварица Анес Бобрен (51) каже да је чудом избегла смрт:
„Тих дана умирало је на десетине људи. Осећала сам као да имам неку ватру у стомаку. То је трајало два сата, а након тога нисам била у стању да говорим. Изгубила сам свест, а син ме је нашао на поду. Лежала сам, а све око мене је било исповраћано“.
Рикардо Сејтенфус је тада био шеф Организације америчких држава на Хаитију. Каже да је сматрао да је најстрашније што је видео у животу био земљотрес у овој земљи, који је однео 300.000 живота, али је схватио да није био у праву када је видео како се болест муњевито шири земљом. Притом, у 75 одсто случајева није било никаквих симптома озбиљне болести, али људи су упадали у критично стање и умирали за само неколико сати.
„Представници УН су изјављивали да је колера почела због тектонских померања до којих је дошло због земљотреса, али су сви знали да то није тако. Са друге стране, Светска здравствена организација сматрала је да је епидемија почела због глобалног загревања, које је довело до повећања нивоа воде у рекама, а да је извор болести био планктон. Светске институције су изгубиле неколико недеља, које су могле да буду искоришћене за истраживање те врсте бактерије и налажење начина да се супротставе болести“, рекао је саговорник Спутњика.
Према његовим речима, постоје подаци који говоре о томе да је од колере преминуло 40.000 или чак 50.000 становника Хаитија, јер има људи који нису били у стању да се обрате лекарима. Иначе, након што је швајцарским медијима дао интервју у којем је критиковао мисију УН на Хаитију, Сејтенфус је добио отказ.
Светска банка издвојила је 50 милиона долара за пројекте на Хаитију, али већина становништва и даље нема адекватне санитарне услове, као што нема ни приступ лекарским услугама. Лекари из међународних организација упозоравају да мањак неопходне инфраструктуре повећава ризик од нове епидемије колере.
Постоји још један отежавајући фактор. Како је Спутњику рекао лидер фавеле „Сити Солеј“ Смит Петјет, људи који имају колеру осећају болове у желуцу, али они су навикли да буду гладни и то „маскира“ болест. Они једноставно сматрају да су болови изазвани управо тиме што нису јели неколико дана и зато се не обраћају лекарима. А када се појаве дијареја и повраћање — већ је касно.
На крају свог мандата, 2016. године, генерални секретар УН Бан Ки Мун се извинио због начина на који се УН борила против колере на Хаитију. Додуше, он је признао само „моралну одговорност“.
Такође, Бан Ки Мун је рекао да су УН на прагу доношења одлуке о издвајању 200 милиона долара за изградњу система санирања воде на Хаитију. Још 200 милиона било је намењено за оштећене општине.
Ова средства никада нису издвојена.
