Млада уметница недавно је добила награду на престижном међународном фотографском такмичењу „Андреј Стењин“ у Москви. Јанковићева је награђена у категорији „Моја планета“ за фотографију под називом „Култура селфија“.
На овом конкурсу намењеном младим фотографима могле су се, прича Јелена Јанковић, видети документарне, претежно новинске фотографије, усредсређене на најосетљивије теме савременог света, од патњи миграната, деце без родитеља и жртава ратова, до ситуације у Америци, настале након доласка Доналда Трампа на власт.
„Целокупна ситуација у свету пренела се на фотографију, која се показала као моћно оружје за преношење информација. Млади фотографи доста црно виде свет око себе, то ме је поразило. Била сам помало и тужна док сам све то посматрала. Ми смо, међутим, ту да покушамо све то да променимо и да се боримо против света у каквом данас живимо“, каже наша саговорница.
Рад „Селфи култура“ снимили сте на концерту групе „Масив атак“ у Пули, у августу 2016. године. Селфи је, заправо, феномен који указује на лажни идентитет, лажни живот, лажну срећу и сјај. Да ли има неку позитивну страну?
— Позитивну страну има ако се користи на креативан начин. Постоје људи који преносе приче док путују, док раде неке друге креативне ствари, а нису у могућности да их неко други фотографише. Уколико је појединац свестан поруке коју шаље својим радом и поступцима, селфи може да се усмери на позитиван начин.
Који су то тренуци који су Вам, док сте боравили у Москви, били важни и које сте желели да их забележите? Да ли професионални фотограф уме да направи селфи из Москве или има професионалну деформацију која га увек тера да тражи нешто иза?
— Ми смо током боравка у Москви имали само три сата слободно да шетамо, и то је било прво јутро без кише. Била сам веома срећна и направила сам серију фотографија, међу којима је и мој селфи у јарким бојама. Запажала сам људе који су носили јарке боје и просто зрачили у маси, који су носили неку посебну енергију.
Већ неколико година сте уметнички фотограф Битефа, у току је 51. издање фестивала. Око Вас су гледаоци који посматрају представе на уобичајени начин. Како их Ви посматрате?
— Посматрам их кроз лични став. Врло ми је битно да се пре сваког фотографисања упознам с радом редитеља и да се упознам са свим материјалима које радим, јер и позоришна фотографија има одговорност, она шаље поруку и прича причу о томе шта се дешава на сцени.
Шта фотограф јури, емоцију глумца, детаље на сцени, неки посебан тренутак, целину? Како настају фотографије које прате позоришну представу?
— Највише ме покрећу емоције. Морам да видим и да осетим шта редитељ, у ствари, жели тиме да исприча. Врло ми је битно да осетим глумца или плесача на сцени. У балету су то енергија и снага покрета. Ту ми је врло битно да познајем играча и да се пре тога упознам с техником плеса, како бих знала како ће уметник преносити енергију и покрет. Када је реч о драмским представама, врло ми је битно да будем на пробама, да ми је познат процес, да знам шта је редитељ желео да каже, да умем да осетим глумце и представу.
Како Вам је лакше да разумете представу, као фотограф или када одете у позориште као обичан гледалац?
— Као фотограф, јер онда си у језгру и то је најлепши осећај, тада живиш позориште. Ако не разумеш те људе, ако не разумеш процес рада, врло тешко ћеш успети да пренесеш смисао онога што они стварају. Позориште је живи организам.
Шта Вас заокупља изван пројеката у којима сте ангажовани као фотограф, шта желите да забележите за себе?
— Волим да бележим приче о Ромима и њиховом животу. Недавно сам се пријавила да идем у Сирију, родитељи само што ме нису убили… Сматрам да имам ту врсту одговорности, да је фотографија оружје, средство уз помоћ којег може да се исприча истина, да се мењају ствари, да се буди свест људи, да им се скрене пажња на оно што се дешава око њих. Већ пет година радим с аутистичном децом и кроз то искуство сам схватила да људи немају баш обзира према њима. Сматрају да су та деца поремећена. Својим радом желим да покажем шта они све могу, колико су богати, колико су вредни, само што им ми као друштво и као систем не дајемо простор да уче, да се развијају, да нађу неки свој кутак, да могу да наставе живот као одрасли људи. Немамо институције, немамо школство које може нас „нормалне“ људе да научи како њих да прихватимо. То су ствари и теме које сама реализујем.
Верујете ли да ћете заиста фотографисати и у ратом разореној Сирији?
— Ја бих желела, јер нам је то потребно да бисмо што више показали људима колико је стварно страшно шта се дешава и колико смо затровани. Не могу да седим код куће и да све то посматрам, а да не покушам нешто да учиним, да било шта променим. Веома бих волела да одем у Сирију, али је процедура за то врло компликована. Моје је да пробам, па ако буде, биће, ако не буде, пробаћу нешто друго.
