Немачки редитељ турског порекла Ерсан Мондтаг на Битефу је представио две драме — „Снег“, рађену са немачким Талија театром, и „Истребљење“, Концерт театра из Берна. Пред премијеру „Снега“, рађеног по познатом роману турског нобеловца Орхана Памука, са Мондтагом разговарамо о томе шта савремено позориште треба да буде и какве теме мора да отвара.
На Битеф сте дошли са две представе. Која од њих је ближа Вашем сензибилитету и поимању позоришта?
— Може се рећи да су обе представе истог правца и исте близине, али из две потпуно различите перспективе. У „Истребљењу“ су, на пример, тела потпуно одвојена од језика. Естетски приказ који сам ту спровео је нешто што се јавља и у мојим другим делима.
Шта значи одвојеност тела и језика?
— У представи видите тела која имају другачије поступке, раде потпуно другачије ствари у односу на оно што говоре. Постоји прича онога што тело чини и посебна прича која је пренета језиком. То је веома компликовано за глумце јер морају да буду изузетно концентрисани. Утолико пре што они не говоре као да су у позоришту, већ природно, без икакве дозе театралности.
Зашто је Ваш избор био роман „Снег“?
— У „Снегу“ имате заједницу, много заједница. Њих шест или седам које су дисконектоване и које покушавају да натерају другога да функционише у њиховом систему комуникација. То доводи до тачке где настаје насиље, а после насиља — људи умиру. И они то схватају, питају се како смо дошли до овога, шта се десило. То је питање које је врло актуелно и данас, свуда у свету. Сви се питамо како је дошло до овога. За мене је то врло слично конфликту који се јавио у бившој Југославији. Када имате различите заједнице, онда оне дођу у сукоб, деси се рат, а када се он деси сви се питају како је дошло до тога. Шта смо то урадили?
„Снег“ је прича о савременој Турској, о политичким сукобима који не јењавају. Иако је написана пре 15 година, та прича је и даље актуелна…
— Сукоби и даље трају, а мени се чини да постају све гори, јер је тај роман написан ипак у време неког демократског система. Сада више није тако.
Ситуација у Турској коју описује Памук представља парадигму конфликта на светском нивоу. Како Ви видите те сукобе?
— Проблем је што имамо неједнак глобални економски систем. Људи морају да раде за туђи луксуз. Ово је тачка где мора да дође до насиља. Мислим да је то кључни проблем, не постоји интерес да се проблем разреши пошто се сви боре за своје интересе и никоме није у интересу да се створи мир на глобалном нивоу. Светска заједница не може да има мир зато што би поједине земље морале да одустану од луксуза, а ниједна од њих није спремна да дигне руке од тога. Зато се води рат на Блиском истоку, због тога долазе избеглице у Европу, десница прети хомосексуалцима, Јеврејима, сукоб постаје све жешћи и жешћи. Насиље је све веће, у рату смо, а питамо се како је до њега дошло. Роман „Снег“ је у структури ствар која се дешава у овом тренутку.
Брине ли Вас јачање деснице у Немачкој, да ли сте се том темом бавили у театру?
— Јако ме брине. Бавио сам се десницом у свим мојим представама. Тренутно имамо кризу јер су људи схватили да постоји велика група националиста који нису демократе и који претендују да униште демократију. То је оно што смо коначно схватили. Сви се питају ко је крив за то што се догодило. Тренутно је највећа претња то што та група расте из дана у дан, јер ако они дођу на власт, знамо шта ће се десити, већ смо проживели један нацизам. Доћи ће до насиља, мржње, настаће још већа криза.
Ви сматрате да позориште мора да отвара такве теме?
— Апсолутно. Не само да отвара. Театар мора, пре свега, да окупља заједницу. У оваквом тренутку морамо да се окупљамо што чешће, да причамо, да размишљамо како да изађемо из ове ситуације. Живот нас тера да радимо већи део дана, али морамо да одвојимо време да се окренемо нашој заједници, да нађемо време да се састајемо, одемо у цркву, на изложбу, са друштвом на пиће. Људи морају да излазе из куће на улицу и да разговарају. То је основни циљ театра, да окупља људе и упућује их једне на друге. А то је, опет, политичка ствар.
Представа „Истребљење“ бави се младим људима и злоупотребама слободе. Колико је слобода данас злоупотребљена на глобалном нивоу?
— Постоји крв на мојој слободи, јер слобода није када некога другог заробљавате. То бих тако назвао. Остали људи живе у тешким условима, они морају да раде за мене, да живе у сиромаштву, да бих ја могао да купим банане у супермаркету. То је моја слобода. Али то није слобода, јер је изграђена на патњи других. Не постоји слобода на овом свету.
Да ли је Ваше бављење театром у ствари освајање слободе?
— Можда освајање слободе мишљења. Јер када размишљам о свету, могу да се суочим са њим и могу да разговарам са мојим глумцима и могу да направим посао. Не морам да патим јер сам у свом театру, тако лакше подносим глобалну ситуацију. Али не правим комедије, моје представе су увек у екстремном насиљу, што је само рефлексија непоседовања слободе.
Да ли сте осетљиви на ове теме слободе, деснице, политике, баш зато што сте пореклом из земље која је бременита историјом?
— Оно што сам схватио да је изузетно компликовано када је Турска у питању јесте то што је њена цела историја заправо историја потискивања. Ататурк је изградио републику. Натерао је Османлије да прихвате страну културу. Тај пројекат од старта није направљен да на крају изађе на добро. Не можете трансформисати једну културу у другу. Сада имате различите језике, различите врсте музике, различиту религијску културу… Прво десничарска османлијска култура, а затим су направили демократију ни из чега. Сукоб који сада имамо у Турској је због тога. Увек је постојала одређена култура коју је потискивала друга. Две културе у једној земљи увек воде до катастрофе.
