Сепаратистичке тежње неког региона наликују на експлозивно пуњење. Оне могу да постоје и таложе се годинама, али да би прерасле у бомбу, морају да имају детонатор. Улога окидача је, обично, у домену економских прилика, а изражава се питањем: „Гдје иду наше паре?“
У случају Шпаније и Каталоније, главни и једини кривац је евро. Конструкциона грешка јединствене европске валуте довела је не само до овог, већ и до бројних других сукоба између држава-чланица, као и унутар њих самих.
Средином 2012. године, Шпанија је доспјела у финансијске невоље које су биле идентичне стању у Грчкој. Али она је ту стигла из сасвим супротног правца. Ако су према Грчкој званичници ЕУ исказвали подозрење и критику, Шпанија је била свијетли примјер успјешности европских реформи.
Савјет министара ЕУ додијелио је Шпанији три златне звијездице и годишњу похвалу, указујући да „њена буџетска стратегија представља добар примјер фискалне политике“. Ријечи похвале стигле су у времену када су токсични кредити (њемачке банке су у Шпанију пласирале 450 милијарди евра) достигли ниво узбуне црвеног свјетла. Лондонски „Телеграф“ (А. Еванс Причард) о томе је писао под убједљивим насловом „Европска паклена машина је осакатила Шпанију“.
Шпанија је била у вртлогу нарастајућих дугова и дефлације. Стопа незапослености је била рекордна (преко тридесет одсто) и, због пада индустријске производње (од 8,5 одсто), показивала је тенденцију раста. Више од милион и по Шпанаца је престало са плаћањем стамбених хипотека и, оставши без ичега, живјело од уштеђевина или од привремене државне подршке од 420 евра мјесечно.
Јавни дуг је био у фази експлозије, уз нарастајућу опасност да поцијепа државу по основу сукоба региона. Разлог томе је што је само централна власт имала право да се непосредно задужује, док су региони били приморани да моле за мрвице са те позајмљене трпезе.
Одлучност Владе Шпаније да проводи непопуларне мјере, обезбиједила је похвалу Тројке. Али њене регионалне и општинске власти су најавиле банкрот, уколико не добију државну помоћ.
Валенсија је каснила са плаћањем својих рачуна више од годину дана, дугујући углавном фармацеутским кућама и установама јавног здравља. Дугови региона достигли су 135 милијарди евра, представљајући 12,6 процената БДП. Каталонски премијер Артур Мас том је приликом објавио да нема више новца за било каква плаћања и да су односи између Барселоне и Мадрида балансирани на ивици рата.
Али Шпанија је урадила све како је Тројка од ње тражила. Национализовала је „Банкиу“, четврту по величини домаћу банку, смјестивши у њу готово 30 милијарди евра токсичних хипотекарних кредита. Увела је оштре мјере социјалне штедње, али истовремено је одлучила да из буџета обезбиједи додатних 23,5 милијарди за докапитализацију приватних банака. Дакле, на пензијама и љековима морало је да се штеди. На банкама које су вртоглаво гурале нацију у пропаст, пар десетина милијарди евра више или мање, није изазивало посебно узбуђење. Упркос свему, Влада Шпаније и даље није имала новца и морала је да се додатно задужује. Шпанске државне обвезнице су тада прешле камату од 7 одсто, чиме се она квалификовала да тражи помоћ Европског стабилизационог механизма (ЕСМ).
Будући да нико више није желио да купује тако слабе вриједносне папире, а неко је морао, јер би Шпанија у супротном банкротирала, њена Влада је приморала домаће банке да то ураде. Њемачке банке су масовно побјегле од ових обвезница што је, додатно, извршило притисак на раст цијене задуживања држава европске периферије. Истовремено, створен је привид да привреде централне зоне ЕУ стоје сјајно, јер су њихове обвезнице биле јефтиније.
Оваква серија европских економских идиотизама створила је плодно тло за бујање свих видова екстремизма, од којих каталонски сепаратизам није нужно највећи. Разумије се да проблеми који су настали не могу бити ријешени употребом полиције и правне државе. За право рјешење, ипак, треба имати барем „зрно соли“…
