„Србија је и највећа земља на Балкану и политичка окосница целог региона. Значај региона Балкана показивао се кроз историју — са изостанком балканске стабилности, биће угрожена европска стабилност“, наведено је између осталог у писму 14 чланова Представничког дома америчког Конгреса које су упутили државном секретару САД Рексу Тилерсону.
Србија неће довека бити конструктивна
У том писму, чија су прва два потписника копредседавајући српског кокуса Тед По и Емануел Кливер, позива се на обнављање политичке пажње посвећене Балкану и додатну подршку Србији.
Борко Стефановић, садашњи лидер Левице Србије, а у периоду од 2003. до 2007. заменик амбасадора Србије у Вашингтону, који је имао задатак да формира овај кокус, каже да ово писмо тренутно не може имати неки дубљи ефекат али напомиње да је чињеница да српски кокус и у оно време и сада треба да често пише писма представницима америчке администрације, односно владе.
У оно време је српски кокус писао отприлике једном у три месеца америчком председнику и државном секретару, подсећа Стефановић, и то је уобичајена делатност којом се показује став српског кокуса о одређеним питањима. Потписници писма су махом нови конгресмени и они који су већ препозната имена у српском кокусу.
„Оно што је порука писма, а то је други пар рукава, јесте да Србију треба чврсто држати на западној страни, како они то кажу, јер у супротном неће моћи да буде регулисан однос између Србије и Косова. То је порука Тилерсону да обрати пажњу на Србију, јер ако то не учини, она би могла да престане да буде конструктивна“, сугерише Стефановић за Спутњик.
То је нешто што је суштински политика америчке администрације, констатује Стефановић, и не види ту никакву девијацију америчке спољне политике према Балкану — а то је политика одржања стабилности науштрб било каквих реформи.
„Лобистички потенцијал је огроман, али он није плаћен. Дакле, то људи раде из уверења и због тога што рецимо имају подршку српских бирача у свом изборном округу, што је у овом случају врло, врло мало. Међутим, проблем је у томе што политику према Балкану спроводи други и трећи ешалон у Стејт дипартменту, и она је врло инертна и тешко да ће се променити“.
Конкретан предлог има већи одјек
Било би интересантније, без обзира на то да ли би било неког правог утицаја, да је, на пример, предлаже Стефановић, то писмо садржало позив да се направи конференција о Балкану и да се претресе принцип самоопредељења или принцип неповредивости међународно признатих граница. Онда би то, каже овај бивши дипломата, имало неког одјека, а овако ће чиновници у Стејт дипартменту ово писмо прочитати и рећи: па да, то и радимо.
„Нема неког значајног заокрета, и плашим се да је и Тилерсону и Трампу у суштини на списку приоритета Балкан негде на дну. Конгресмени у писму покушавају да им кажу да Балкан није толико небитан. Али бојим се да ће за то требати пуно времена и још пуно оваквих писама и напора, што свакако подржавам“, напомиње Стефановић.
Лобисти, прецизира он, могу да промене политику неке државе, али за то треба заиста много динамичнија активност.
„Не кажем да српски кокус не ради, него кажем да то треба да буде динамичније. Њихова активност се огледа не само у писмима него пре свега у доношењу такозваних необавезујућих резолуција Конгреса које изражавају став Конгреса према одређеном питању“, појашњава Стефановић.
На пример, указује он, кад би донели резолуцију која каже да амерички конгрес подржава став Србије о неповредивости граница на Балкану. Или резолуцију да амерички конгрес позива америчку владу да уђе у процес пуне нормализације односа Београда и Приштине са могућношћу промене граница.
„Они то могу да ураде кроз резолуције и да се боре да резолуције буду усвојене. Такође, могу и да организују догађај где би позивали разне људе из разних области који би сведочили пред Конгресом на одређену тему“, додаје Стефановић.
Кад се све то заједно направи, истиче саговорник Спутњика, у једном дужем временском периоду може доћи до промена, зато што америчка администрација не може да игнорише таква дешавања.
