„Стоп. Не може даље“, каже нам на „меком српском“ озбиљно, поред рампе са натписом „Забрањено снимање“. Не помажу легитимације Спутњика, најава доласка на имејлу. Не пуштају нас у зону ограђену и означену као место чишћења.
И пре доласка домаћина Богдана Пилипчука, руководиоца пројекта разминирања „Ћуприја 1“, схватили смо како морамо да се понашамо на овом месту, као у војном логору.
Руски стручњаци за хуманитарно разминирање у Србију долазе од 2008. године када су од касетних НАТО бомби очистили аеродром у Нишу. Наредне године почело је и чишћење Карађорђевог брда после експлозије у складишту муниције. Уништено је чак 1300 тона експлозивних направа.
По доласку у базу деминера морали смо прво да научимо како да се понашамо у зони пуној неексплодираних бомби и мина. Руско-српски одред чисти необрађену земљу, шуму, винограде и друге пољопривредне површине, како би народ овог краја могао поново да их користи. Договор је да се неексплодиране мине чисте до дубине од 50 центиметара, али откопавају их и на већим дубинама, јер наилазе на бомбе из Другог, па чак и из Првог светског рата.
Наш домаћин Богдан је трећи пут у Србији, долази са крајњег севера Русије из Јакутске области. Као многи дечаци, сањао је да буде пилот, али је у војсци постао деминер. Данас ради за компанију „Емерком димајнинг“, фирму специјализовану за хуманитарно разминирање, коју се руске власти ангажовале за рад у Србији.
„Проналазимо мине различитих калибара, најчешће оне од 60 милиметара. Ту су и неексплодиране гранате од 152 милиметара, али и разне противоклопне и противпешадијске мине. НАТО је током бомбардовања овог простора користио графитне касетне бомбе 114 Б“, објашњава Богдан док обилазимо терен. То значи да са раздаљине од 200 метара гледамо људе како раде у винограду пуном пројектила.
Иако су бројне новинарске екипе у последњих девет година имале прилику да виде њихов рад, Спутњик је имао јединствену, да забележи простор у којем деминери бораве кад нису на терену. Руси су нас пустили у свој дом у Србији, кућу из бајке у шуми у Грзи.
„Моји људи раде веома тежак посао, зато се трудимо да овде направимо најбоље могуће услове за живот. Место боравака мора да буде удобно, да има одличну храну и друге услове потребне да се људи добро осећају. Сваке недеље имамо различите спортске активности. То је и начин да се људи психички растерете, али и да се разбије монотонија“, објашњава Богдан.
Деминери непрекидно раде 6 дана, а недеља је дан одмора, али и време за упознавање Србије, за коју Богдан каже да је прелепа. Руски деминери организују излете по нашој земљи. Већ су видели све знаменитости Београда, Новог Сада, Ниша, али и природне лепоте краја у којем раде. Сви су одушевљени Србијом, а посебно људима.
„Неки долазе непрекидно од 2008. године, а неки су и остали, један колега се оженио овдашњом девојком, лепо и срећно живе, имају већ треће дете“, каже Богдан.
Руско-српски одред за хуманитарно разминирање заправо се води као „привремена снага и средство“ Српско–руског хуманитарног центра у Нишу, објашњава његов директор Бојан Гламочлија, који нам се придружио у обиласку зоне деминирања.
„Сарадња са руским деминерима заправо је претеча Центра, јер се после њихових првих долазака у Србију родила идеја о нашем оснивању. Сада улазе у десету годину рада и надам се да ће сарадња бити настављена“, каже Гламочлија.
На терену око Карађорђевог брда затекли смо и директора Центра за разминирање Републике Србије Јовицу Симоновића, човека који сноси одговорност за све што се деси на месту чишћења, јер Центар прати радове, контролише их и по завршетку посла сертификатом потврђује да је обрађени терен чист.
Он је изузетно задовољан сарадњом са Руском Федерацијом и компанијом „Емеркомом димајнинг“, али и захвалан на помоћи коју пружају нашој земљи и народу који живи на овом подручју.
„Сигуран сам да на помоћ Русије можемо да рачунамо и следеће године, али новца за овакве пројекте све је мање због нових ратних попришта, као што је Сирија, мало је донатора који желе да помогну Балкану. Ово на жалост није једино ризично место у Србији, имамо проблеме са касетном муницијом у општинама Сјеници, Рашки, Тутину, Бујановцу. Имамо и велике проблеме са минама, али до сада смо решили све веће површине у Србији, остао је још један део на југу код административне линије са Косовом и Метохијом, имамо велике проблеме због комуникације са албанским становништвм које ту живи“, објашњава Симоновић.
Он додаје да је, због тежње Србије да уђе у Европску унију, наша Влада у обавези да учествује у разминирању и да за њега издваја новац последње две године, али да су то мала средства због проблема које земља има са финансијама.
„Да бисмо Србију очистили од мина треба нам два и по милиона евра. Под сумњом да је под касетном муницијом у Србији се води два и по милиона квадрата, за чије је чишћење такође потребно два и по милиона евра. Ту су и проблеми са авио-бомбама на више од 150 локација“, каже Симоновић.
Подсетимо, Србија је потписница Отавске конвенције, што значи да до 2019. године мора да постане земља без мина. Симоновић нам каже да не верује да ће се то десити, управо због недостатка новца.
Зато је помоћ коју Србија већ пуних девет година добија од Русије драгоцена. Ради се о милионским износима, али ова помоћ се не мери само новцем. Реч је о великом ризику којем Богдан на и његови људи свакодневно излажу како би очистили Србију од пројектила НАТО агресора и других заосталих мина и бомби. Само у овој акцији до сада су очистили више од 280.000 метара квадратних.
Одлазимо из деминерског кампа са чудном емоцијом. Ови људи раде свој посао за новац, а ту емоција нема. Богдан ће са својим колегама у нашој земљи остати до 20. децембра, до када траје акција „Ћуприја 1“. Иако странац, екипу Спутњика примио је као прави домаћин из источне Србије. Ракија је ипак изостала. И најмања неопрезност може имати трагичне последице.
