Мартин је похађала школу недалеко од фавеле Сите Солеј, једне од најсиромашнијих и најопаснијих фавела на читавој западној полулопти. Мартин говори да је данима гладовала и да јој је у једном тренутку преводилац који је радио у оквиру мисије УН за стабилизацију ситуације на Хаитију, који се представио као Франко, пришао и превео то што јој је говорио бразилски војник. Бразилац је хвалио њен труд и то што упркос лошим животним условима иде у школу, истичући да је то „једини начин да промени свој живот“.
„Имао је тако светлу, готово белу кожу, тамну косу и светле очи. Он ме је похвалио, говорио је и да сам лепа“, присећа се Мартин. Бразилски војник је почео да је сачекује сваког дана када би се она враћала са наставе. После неког времена, позвао ју је у базу и рекао да ће јој дати кутију кекса. А како сиромашна Мартин ништа није јела читавог дана, оставила је школску торбу и кренула у базу по храну.
Према речима девојке, Бразилац јој је рекао да сачека у соби поред улаза у базу. Војник се вратио без кекса, закључао је врата и силовао ју је. Од стида и страха Мартин ништа никоме није рекла, док након месец и по није схватила да је трудна. Другарица јој је предложила да уради абортус и оне су у тајности успеле да скупе, за њихове прилике, читаво богатство, у износу од петнаест долара. Ову суму су скупиле од новца које су добијале за храну, али им је недостајало дупло толико како би купиле таблете за изазивање хемијског абортуса. Ове таблете се илегално продају на улицама Порт о Пренса.
„Моја мама је видела да се лоше осећам и схватила је да сам трудна. Рекла ми је да нађем оца детета, али нисам имала снаге да јој кажем да сам силована. Мама ми је увек говорила да не идем у школу и да не учим, јер је то опасно. Да сам јој испричала како је до свега дошло, додатно би ме кривила и повезала све са школом“, горко се присећа Мартин.
Девојка је покушала да нађе макар преводиоца Франка, али никада га више није видела.
„Изнова сам легала у кревет у сузама и ноћу се молила Богу да убије или мене или бебу, јер нисам имала могућности да подижем дете“, признаје девојка са сузама у очима.
Ешфорд Жестиме се родио 8. априла 2008. године. Мајка је стално понижавала и грдила сироту Мартин и она је морала да пошаље Ешфорда свом брату. Мали Ешфорд и данас мисли да му је ујак заправо рођени отац.
Мартим сада живи у собици површине три квадратна метра са својом тетком Жаклин Луидор, другарицом и дететом. Сви они заједно спавају на кревету на спрат. Немају купатило ни прозоре, испред њихове „куће“ простиру се брда ђубрета по ком рију свиње.
„Да могу да нађем тог човека, молила бих га да помогне мом сину да заврши школу. Не бих му опростила, али желим да Ешфорд има бољи живот од мене“, говори Мартин и додаје да би сигурно препознала силоватеља када би видела његову фотографију.
Спутњик је покушао да нађе релевантне информације у архивама, како би евентуално нашао доказ да је бразилски војник био на Хаитију у јуну 2007. године. Испоставило се да се у то време састав војника у бази мењао сваких недељу дана, а у записима нема никаквих потврда о војницима који су боравили у мисији, нити у које време. Једино што у архивама стоји јесте да се тада на Хаитију налазила јединица из састава 6. бригаде механизоване пешадије из Санта Марије, државе Рио Гранде до Сул. Подаци о преводиоцу Франку такође нису проонађени.
У Министарству одбране Бразила су нам рекли да „у складу са записником Комисије за контролу понашања и дисциплине УН, није забележена ниједна жалба на понашање бразилских војника“. Такође се истиче да се Министарство поноси тиме што за три године бразилски војници нису затечени ни у каквим догађајима тог типа. Наводи се да би, чак и да је било случајева у којима су се војници макар сумњичили за силовање, они били предати надлежним органима и процесирани.
Представници УН нису одговорили на питање Спутњика да ли су спровођене истраге у вези са другим пријављеним случајевима силовања које су почини бразилски војници.
За 10 година само једна Хаићанка је добила компензацију за силовање
УН су увек инсистирале на томе да спроводе политику нулте толеранције према својим мировњацима који почине силовање. У стварности, све се више особа јавља и говори да су биле жртве оваквих злочина.
Девиза која је објављена на сајту Комисије УН гласи: „Професионализам, ефикасност, целовитост и достојанство“. Даље, на сајту је указана статистика случајева насиља и сексуалне експлоатације које су починиле групе мировњака УН, али подаци који су наведени датирају тек од 2015. године. Електронска база података се води од 2007. године. Наводно, претходне информације са сајта се чувају у папирним архивама.
Сумирајући податке који су доступни путем интернета, припадници миротворне мисије УН на Хаитију су били умешани у 114 случајева силовања, почињених током 10 година. Према подацима Министарства правде и демократије Хаитија, почињено је чак више од 500 силовања, а већина нигде није забележена и документована, јер жртве ћуте због страха или стида. Од 500 случајева само су 34 потврђена, а од тог броја је само 11 насилника завршило у затвору и само је једна жртва добила компензацију.
Жакендију Канже је силовао нигеријски припадник Полиције УН. Она је своју жалбу тим поводом упутила Одељењу операција за одржавање мира УН. За разлику од других жртава, Жакендија зна тачно име и чак лични идентификациони број полицајца који ју је силовао. Она је из Одељења операција за одржавање мира изашла са фотографијом насилника и чврстим обећањем да ће истрага бити доведена до краја. Досад јој се, међутим, нико више након тога није обратио.
Спутњик је позвао службу за односе са јавношћу Одељења у Њујорку, и ово је одговор који смо добили: „Генералштаб Нигерије је обавештен о свим случајевима силовања који су се догодили у септембру 2014. године и случај није решен. Ради се на утврђивању очинства детета и утврђивању чињенице да ли је дошло до сексуалне експлоатације. Наставља се истрага заједно са Генералштабом“.
„Не желим више да слушам о том човеку, нисам тражила од Бога да ми подари ћерку, али он ми ју је послао, и ја ћу се бринути о њој. Није ми потребна помоћ силоватеља“, говори Жакендија, која се спрема да се пресели у Сао Паоло са својим братом.
Требало би истаћи да је пак у вези са случајевима силовања деце, која су починили миротворци УН у Централноафричкој Републици, Савет безбедности заузео веома оштар став.
Силовања представљају опасност за здравствени систем Хаитија
Проблем силовања која су починили мировњаци УН требало би посматрати у контексту будућности Хаитија. Организација „Лекари без граница“ у јулу је објавила извештај „Сексуално и родно мотивисано насиље над омладином на Хаитију“, у којем се критикује лабава структура државне помоћи жртвама.
Према мишљењу „Лекара без граница“, у држави је приметан очигледан мањак искусних професионалаца, као и слабост државне политике помоћи жртвама и недостатак специјализованих медицинских институција. Сексуалном образовању у оквиру школског система и друштву уопште на Хаитију се поклања премало пажње. Због мањка информација, бројне особе бивају злоупотребљене, пребијене, долази до нежељене трудноће, ширења сексуално преносивих болести. Осим тога, омладина не само да постаје жртва, већ често због мањка културе и обавештености бива и у улози злочинца.
Како би се попунио вакуум у деловању државних служби, „Лекари без граница“ су одлучили да у мају 2015. године отворе институцију која ће 24 сата дневно пружати медицинску и психолошку помоћ жртвама силовања. До маја 2017. године клиника „Дај ми руку“ је већ услужила 1.300 особа, жртава силовања, од овог броја је 53 одсто жртава било малолетно. Из етичких разлога, клиника не жели да говори о детаљима појединачних случајева у вези са миротворцима УН.
Спутњик је у разговору са Проспером Ндумураром, директором пројекта, сазнао да се због мањка информација и културе често на Хаитију сва кривица пребацује на жртву, а и безбедност медицинара који желе да помогну бива угрожена. Ндумураро је истакао да је неопходна подршка владе и различитих структура власти да би на Хаитију дошло до свести о одговорности насилника.
