Долазак шест руских „мигова“ крајње је значајно за Србију, јер та количина обезбеђује нашој армији сигурност. О спекулацијама да су Руси хтели да се отарасе тих „мигова“ и да су их зато нама продали, дипломата Срећко Ђукић каже да није спорно да Русија има нове технологије и да је њихова војна авијација најмодернија, али наглашава да и друге земље набављају већ употребљаване летилице.
Много се говори о томе да јавност није обавештена шта подразумева војни аранжман са Москвом од 185 милиона евра. Да ли је то уобичајено?
— Сви војни аранжмани повезани су са великим бројем тајни, али се слично дешава и са економским уговорима. Важно је да су „мигови“ у Србији, било би добро да се ремонтују код нас. „Мома Станојловић“ је некад био престижни ремонтни завод који је радио неке делове и за „мигове“, у време Совјетског Савеза и Југославије. Данас тај завод има шансу да постане регионални центар за „мигове“ и сличне летелице руске производње.
Чуди ли вас што председник Вучић није дочекао „мигове“ на аеродрому?
— Око тих „мигова“ се могу томови написати шта је све речено — доћи ће ове недеље, па следеће, па пре избора, па после избора… Не сећам се да је нешто слично тако медијски пропраћено. Није уобичајено да председник и шеф државе и онај који командује војском дочекују летелице заједно. Мада, имајући у виду каквог Срби имају председника, колико је он динамичан, не би ме изненадило и да их је дочекао, јер иначе одлази на отварање много ситнијих инвестиционих објеката.
Кажете да је медијска пажња била велика, а да ли би било исто тако и да су ловци стигли из САД?
— Било би још више. Тема је интригантна, а медији нису покрили све оно што су могли, на пример, како су долазили у Београд. Којим коридором, којом маршрутом, преко којих земаља, то је јако интересантно у данашње време. Имајте у виду да је Србија једно острво у океану НАТО земаља и треба дати дозволу за прелет војног авиона, који преноси борбене, ратне авионе у једну неутралну земљу. То захтева сагласност не само власника ваздушног простора, него и сагласност Брисела, односно Вашингтона. Из своје дипломске праксе знам колико је то осетљиво питање и за обичне авионе кад иду специјални летови, а поготово кад носе такав војни терет.
Специјални изасланик САД за окончање сукоба у источној Украјини Курт Волкер и помоћник руског председника Владислав Сурков састали су се 7. октобра у Београду. Да ли је Вас је та вест изненадила?
— Мислите да то није повезано са „миговима“? У дипломатији је све могуће, праве се аранжмани о којима јавност сазна тек после 10 или 20 година. Долазак представника Русије и САД у Београд је занимљива тема и са војног аспекта. Једно је питање да ли су „мигови“ летели преко Украјине и Мађарске у Србију. Други аспект је долазак Суркова у Србију — он је под санкцијама Брисела, па не може у земље ЕУ, али је састанак могао да буде и у Швајцарској. Међутим, вода је усмеравана на нашу воденицу и то је добро. Шеф српске дипломатије је недавно био у Москви, али мислим да се на том састанку радило већ дуже, јер су се Сурков и Волкер срели крајем августа у Минску. Очито да Американци нису хтели да дају превелик значај Белорусији и тражио се неки погоднији терен за нови сусрет. Волкер није хтео Русију, а Руси нису желели Швајцарску и у томе се врло добро уклопила Србија као земља која није увела санкције Русији. Ово је само један корак, треба пажљиво водити спољну политику, јер су многе очи упрте у нас и немамо право ни на један погрешан корак.
Мислите ли да наша дипломатија данас добро ради?
— Поборник сам суптилне дипломатије која не употребљава крупне речи, која искључиво користи дипломатски вокабулар, која увек оставља отворена врата за разговоре. Дакле, у дипломатији не сме да буде говора који се користи на митинзима, на политичким скуповима или у политичком жаргону.
Како бисте упоредили политику САД и њиховог шефа дипломатије са руским?
— Када човек слуша и гледа Сергеја Лаврова онда има утисак дипломате од главе до пете, без обзира колико су сложени односи Москве и Вашингтона, а мислим да су сложенији него што су били између Совјетског Савеза и САД. Ово је Хладни рат у једној новој верзији, у новим односима, који бесни. Међутим, ни Лавров ни Путин као шеф државе не упадају у ту ступицу коју им Американци свакодневно праве. Када би они употребљавали тај вокабулар који употребљавају Сједињене Државе, Тилерсон, па и Трамп, а да не говорим о демократама, па и о републиканцима у Сенату и Конгресу, штампи, онда би заиста буктао Хладни рат, ако не би дошло и до нечег већег. Заиста, Путин и Лавров велемајсторски смирују ту ситуацију и воду увек усмеравају на воденицу узајамних интереса, стрпљења, чекања.
То нама, грађанима, изгледа као да они држе све карте у својим рукама. Да ли је то тако?
— Није тако. Без обзира колико ми волимо Русију, ситуација је врло компликована. Санкције које су САД увеле веома погађају руску привреду. На пример, Руси производе нови путнички авион ДЦ-21, који је требало да буде конкуренција „Ербасу“. Међутим, како се прави и од америчких компоненти које су им сада недоступне, Русима је пропао уговор са Ираном о куповини сто таквих авиона. Те санкције су врло тешке и опасне, оне су средство борбе Вашингтона против Москве из оног арсенала који је постојао још у Хладном рату.
Узаврела ситуација у Каталонији не престаје. Да ли је извесно да Каталонија оствари своју независност као што је то било најављено?
— Биће то трновит пут за Каталонце. Јединствен став и Русије и ЕУ и Америке јесте да је то шпанско унутрашње питање. То је принципијелан став, али решење каталонског питања не може да се реши унутар Шпаније, ипак ће ту морати да се умешају Брисел и Вашингтон. Мадрид и Рахој и даље воде политику чврсте руке. Они су у дилеми, јер ако попусте, ако почну да показују мекоћу према Каталонцима, онда то може још више да их мотивише на том путу ка независности. Са друге стране, исто тако тврд речник Мадрида може да иритира Каталонце да буду још упорнији да радикализују своје захтеве и протесте. Тешко је претпоставити да у срцу Европе може да дође до неког насиља, мада видимо да референдум није прошао без крвопролића.
Да ли Вас чуди што је Мадрид реаговао тако оштро?
— Мадрид је још увек на тврдим позицијама, одустао је од широке аутономије која је својевремено предлагана и за Косово и заузео је курс који ће тешко да задржи до краја. Ових дана није само Каталонија проблематична, већ и остале покрајине које почињу на „К“ — Курдистан, Крим, Косово, али су жаришта и Осетија и Абхазија. Постоје бројни текстови и мапе прекрајања Европе. Нуклеус, клица косовизације постоји у свакој земљи, због тога мислим да је правилно користити реч косовизација Шпаније, јер у тој земљи не живе само Шпанци, већ и Баски и многи други. Косовизација која је начела Шпанију, неће се лако завршити. Фрањо Туђман, који је био поборник сепаратизма, у своје време је говорио да свет треба да се подели на неких 400-500 држава и да би то било оптимално.
Јесу ли се чланице ЕУ после дешавања у Каталонији покајале што су признале независно Косово? Да ли је одустајање Приштине од чланства у Унеску и Интерполу знак да Косово више не ужива подршку међународне заједнице?
— Тешко ми је да кажем, али сматрам да је то само неки предах на путу даље косовизације Европе. Тај процес је кренуо и њега је тешко зауставити. Сведоци смо поделе у међународним односима каква је постојала за време биполарног света, не постоји сагласност да се изради нов концепт међународне, а поготово европске безбедности.
Владимир Путин је претходних дана био заузет пријемом светских лидера, углавном са Блиског истока. Колико је то сада значајно за Русију?
— Донекле сам осликао слику данашњег света и међународних односа, али испод тога се назиру неке контуре могућег новог света. Зауставимо се на посети саудијског краља. То је прва државна посета саудијског краља Русији — веће посете нема у дипломатији. Саудијска Арабија је била јако затворена и за друге земље, изузимајући САД. Саудијска Арабија је Асадов противник у Сирији, а знамо коју улогу Русија има. То нам говори да се гради нешто ново, а да ли ће до тога и доћи, видећемо. Није довољно само руско, већ и америчко залагање. Хтели ми то или не, прва велесила остају Сједињене Државе, а то што су они на трону, неће да детронизира ни Русија ни Кина, јер би то била огромна штета и за њих. Једна перестројка међународних односа иде, али је битно да се из ње формира један бољи, безбеднији свет.
Обележено је и 17 година од 5. октобра. Да ли је Србија испунила циљеве које је тада зацртала?
— Не, хтели ми или не, данас имамо већу поделу у друштву него икада. Деведесетих година прошлог века смо се делили на патриоте и издајнике, а данас по целом стаблу друштвеног бића и то ме плаши. Пети октобар, као ни онај режим пре њега није испунио ту мисију. Ако та два режима и та два погледа на свет не могу да коегзистирају међусобно, то није добро за Србију. Решење су толерантни разговори.
