Заседање Парламента Каталоније, заказано за данас у 18 часова, можда је најдраматичнији догађај у шпанској историји још од 17. јула 1936. године, дана када је почео један од најкрвавијих грађанских ратова у модерној историји.
Од одлуке Генералитета, како се називају институције Парламента и Владе у Каталонији, зависи и расплет кризе која је изазвана расписивањем референдума о независности те шпанске покрајине.
Као једна од могућности наводи се да ће Генералитет од централних власти у Мадриду захтевати повећање степена аутономије, по угледу на аутономију коју има Баскија, још једна од три шпанске покрајине са широком аутономијом (трећа је Галиција).
Када се говори о отцепљењу неке регије од матичне државе, уобичајено је да се мисли на унапређивање и стицање националних права која су у оквиру те државе негирана. Међутим, то није случај ни са Каталонијом, нити са Баскијом.
У каталонском случају ради се о новцу.
„Они (Каталонци) се жале што више пара из Каталоније, као најбогатије шпанске покрајине, иде у државу. То је тачно, али по том принципу и Калифорнија би требало да се отцепи од САД, јер она финансира сиромашније крајеве. Зато и постоје држава и њена солидарност“, каже некадашњи дописник Танјуга из Шпаније Борислав Лалић.
Он додаје да је удео Каталоније у шпанском бруто националном дохотку са 19 одсто, а њој остаје око 16 одсто.
„То није страшан проценат и то је у складу са солидарношћу која постоји у свакој држави на свету. Мислим да ово што Каталонци хоће води у велику драму са Шпанијом. Ако људи у Каталонији буду разумни и иду у повећање степена аутономије можда се решење може наћи, али само под једним условом. Да остану у саставу шпанске државе“, каже Лалић.
Компромис између Мадрида и Барселоне је могућ, јер каталонски сепаратисти траже више прихода да би, како каже, постали држава у држави.
Међутим, питање је хоће ли Мадрид пристати на то, наставља Лалић, јер Каталонија је више пута у историји покушала да се осамостали и сваки пут се то на драматичан начин завршавало у корист Шпаније.
„Моје је уверење да се Каталонија не може отцепити од Шпаније ни у којем случају из два разлога. Прво, Шпанија то себи не може да дозволи, јер по Уставу Шпаније то не постоји, у традицији те земље то не постоји. Друго, све успешне сецесије у овом времену дешавале су се уз подршку великих сила. Такву подршку Каталонци немају“, каже Лалић.
Баскијска фискална аутономија једна је од највећих регионалних аутономија у Европи и датира из 21. века, а обновљена је 1978. године, после смрти шпанског диктатора Франциска Франка.
Према споразуму који су баскијске власти склопиле са Мадридом, региону остају на располагању сви порези чија ће вредност ове године износити око 13 милијарди евра, од чега ће Мадриду бити прослеђено око 800 милиона евра, као годишња квота за покривање националних трошкова, као што су одбрана или инфраструктура.
За разлику од Баскије, половина пореза на приход и додатну вредност која се прикупи у Каталонији иде Мадриду, а такође и порези које плаћају компаније.
Каталонија добија 58 одсто прихода од бројних других пореза, укључујући и порезе на алкохол и гориво. Каталонија задржава сав приход од пореза на коцку, богатство, наследство и транспорт.
За разлику од Каталоније, Баскија има, ако не дужу, а оно екстремнију историју борбе за независну државу, зачињену терористичком организацијом ЕТА, која је тек 2011. године објавила прекид оружаних активности.
Према подацима Министарства унутрашњих послова Шпаније, ЕТА се терети за убиство 821 особе, од којих је најспектакуларније убиство адмирала Луиса Карера Бланка 20. децембра 1973. године. Кареро Бланко био је шпански премијер и важио је за најозбиљнијег наследника шпанског диктатора, генерала Франциска Франка.
Тим атентатом ЕТА је, у неку руку, учинила услугу целој Шпанији, јер Франкова диктатура више није имала јаку личност за наследника и отворила је пут за демократску транзицију под вођством краља Хуана Карлоса.
Под Франковом диктатуром и Каталонци и Баски трпели су репресију и негирање својих националних права и после Каудиљове смрти 1975. године било је потребно обновити права народа који живе у Шпанији, поготово зато што ЕТА у Баскији није једина организација која се бори за независност. Неколико локалних странака, и левичарских и десничарских, залажу се за независност региона. Сличан случај је и у Каталонији.
Током демократске транзиције, с обзиром да се радило и о обнови монархије, као основа за добијање широке аутономије узете су старе феудалне привилегије региона, али је у обзир узето и то да су Баскија и Каталонија током грађанског рата биле републикански бастиони, јер је шпанска република тим регионима гарантовала широк степен аутономије.
Посебна пажња посвећена је економској самосталности аутономних области, али колика ће фискална аутономија бити, зависило је од преговарачких способности локалних власти.
Шпанија је деценијама важила као успешан пример решења регионалних и националних проблема. Решења која су примењена у Шпанији (регионализација државе, широк степен аутономије националним мањинама) помињана су као могућа решења за све остале државе у Европи са сличним проблемима.
Међутим, као што последњи догађаји у свету показују да не постоје народи који пате од вишка историје, већ да су сви народи по том питању слични, тако и пример каталонског сепаратизма показује да ни уживање свих националних права, као ни располагање огромним новчаним фондовима нису довољни за одустајање од сепаратистичких аспирација.
Са друге стране, иако Баски помно прате догађаје у Каталонији и иако један (велики) број Баска подржава каталонске аспирације, политика Мадрида према тој покрајини дала је резултате, па према последњем истраживању Универзитета Деусто из баскијске престонице Билбаа тек 17 одсто Баска подржава отцепљење своје покрајине од Шпаније, а мање од половине бирача залаже се за одржавање референдума по том питању.
Политика Мадрида омогућила је да Баскија постане регион са највећим бруто националним дохотком по глави становника у Шпанији. Са друге стране, према подацима шпанског трезора, Каталонија сваке године плаћа 10 милијарди евра више пореза него што се враћа у њен буџет.
Питање је, међутим, да ли је баскијски модел у интересу мадридских власти, јер, према истраживању Шпанског националног истраживачког савета (ЦСИЦ) из 2014. године, шпанска држава би у случају да на Каталонију примени тај модел изгубила око 16 милијарди евра (око 13 одсто буџета за идућу годину). Том компромису вероватно ће се противити и други шпански региони јер би то значило смањивање њиховог удела у државним приходима.
До сада је редистрибуција прихода из буџета вршена према формули која фаворизује сиромашније регионе. Подизање степена каталонске аутономије значио би нестанак солидарности на нивоу државе.
Са друге стране, потребно је пресећи Гордијев чвор у који је Шпанија упала и сваки компромис бољи је од заоштравања кризе. Сада све зависи од тога шта ће се догодити на седници Парламента Каталоније и реакције мадридских власти.
