Инђић је, гостујући у „Спутњик интервјуу“, оценио да ризик представљају и радикални захтеви на страни оних који су за независност, који траже ефикасну декларацију, дакле да Каталонија већ као самопроглашена држава преговара са Шпанијом.
„Са друге стране, шпански центар је већ повукао неке потезе који су забринули многе Каталонце. То су, пре свега, економске санкције и претње повлачењем банака, повлачењем великих фирми из Каталоније, друго, слање војске и специјалних јединица и у томе трвењу нисам сигуран да ли ће једна умерена опција моћи да прође тако лако“, наводи наш саговорник.
На питање да ли би Пуџдемон могао да искористи околности за цењкање како би изборио још већу аутономију за Каталонију, пре свега финансијску, Инђић је навео да је Шпанија пропустила све сигнале из Каталоније да се разговара, што се односи и на финансијску аутономију.
Инђић се слаже да Пуџдемон суспендовањем независности на неколико недеља покушава да купи време и задржава оне најекстремније групације на свом политичком простору.
Међутим, не очекује да ће Мадрид прихватити позив каталонског лидера на дијалог, с обзиром на „тврду линију Рахоја“.
„Са друге стране, чули смо и једну занимљиву поруку Рамона Тремоса, европосланика из Каталоније, који је рекао да би Каталонија могла да користи словеначки модел, значи да се на неки начин прогласи независност, али после тога да се разговара — у словеначком случају са Београдом. Ту се добија неко време, недеље или месеци, да се нађе неки компромис“, наводи гост Спутњика.
Он подсећа да је већ било и понуда за посредовање, мада се још не зна тачно ко би то могао да буде.
„Каталонија јесте европско питање, јер то је проблем сецесија или проблем права на самоопредељење који се односи на све земље које су више-етничке, а у Европи нема етнички чистих држава. То је проблем и Француза, Британаца, Италијана, а да не говорим о Балкану или о Украјини“, напомиње Инђић.
Према његовим речима, ма како се завршила ова конфронтација, то ће бити велика тачка раскола у Европи.
„После овога нема повратка и било би нормално размотрити могућност поштовања аутономија, односно регионалних идентитета у Европи. О овим темама разговарало се и у оквиру Савета региона Европске уније ове недеље и нема сумње да Европа стиче жестоку осетљивост на ову тему“, констатује Инђић.
Како истиче, неке земље, које имају проблеме као Шпанија, не желе да дођу у ситуацију да отворе могућност појаве сецесионистичких покрета, на пример Француска са Корзиком или Италија са својим севером.
„Ситуација је заиста таква да тражи највећу могућу интервенцију и дебату, то значи и Савет безбедности Уједињених нација — да се коначно вратимо на дискусију шта значи право на самоопредељење и где су нове границе, јер у једној демократској Европи, која жели да призна културне, националне, етничке и верске идентитете, ви право на опредељење не можете да одлажете или гурате у страну“, сматра Инђић.
Притом, није случајно што се упорно повлачи паралела између Косова и Каталоније, јер чињеница је да је преседан Косова отворио ту Пандорину кутију, каже адвокат и стручњак за међународно право Славка Којић.
Чак и то што је Шпанија замолила Србију да не шаље писмо Европској комисији са захтевом да појасни зашто је Косово „јединствен случај“ за разлику од Каталоније, Којићева схвата као признање да се међу Каталонијом и Косовом и те како може правити поређење.
„Сви су сада свесни да су правни аргументи, који се налазе у том писму, изузетно јаки и необориви. Вероватно да би сада у овој ситуацији која се дешава у Шпанији, у Каталонији, изношење тих јаких и необоривих аргумената можда пореметило неки ток ствари и због тога је највероватније одложено слање писма, како се сада не би утицало на покушај смиривања ситуације у Шпанији“, верује наша саговорница. Она понавља да је у случају Косова потпуно јасно да је прекршено међународно право, да је примењен двоструки аршин и да је наша земља дискриминисана.
На питање да ли је могуће да сада, након Каталоније, неке државе које су признале једнострано проглашену независност Косова преиспитају своју одлуку, Којићева каже да је то ствар тих држава.
„Правна аргументација за то постоји и то врло чврста. Треба указати на то да Члан 103 Повеље УН предвиђа да у случају да постоји неподударност или колизија између обавеза које произилазе из Повеље и обавеза насталих на основу неког другог међународног споразума, предност увек има Повеља, то јест меродавне су обавезе из Повеље. Међународни суд је такође заузео став да тај Члан 103 Повеље заједно са Чланом 25 обезбеђује приоритет и предност обавеза проистеклих из обавезујућих резолуција Савета безбедности над другим обавезама“, објашњава она.
Подсећа и да је једнострано и насилно проглашење независности Косова 2008. године извршено када је већ увелико на снази била Резолуција 1244, која јасно јемчи територијални интегритет и суверенитет Србије, као правног следбеника Савезне Републике Југославије.
„Иначе, те одлуке Савета безбедности су правно обавезујуће за све чланице Уједињених Нација, све земље су дужне да их приме и извршавају, што јасно стоји у Повељи Уједињених нација. Упркос томе земље-чланице Европске уније су признале независност Косова, понашале су се као да Резолуција 1244 не постоји, чиме су прекршиле међународно право и то флагрантно“, закључује Славка Којић.