Београдска публика у прилици је да од вечерас, у Дворани Културног центра Београда, гледа Шахназаровљеву филмску екранизацију Толстојеве „Ане Карењине“. Главне улоге у овом филму тумаче Јелисавета Бојарска и Максим Матвејев, који се за прилику да тумачи лик грофа Вронског надметао са нашим Милошем Биковићем.
„Својевремено, пре петнаестак година, заиста сам размишљао о томе да снимам филм по ’Ани Карењиној‘, али сам се у међувремену удаљио од ње. Ипак, након колебања у вези са предлогом ’Првог канала‘, помислио сам да причу могу да испричам из угла Вронског, кроз сусрет са Аниним сином, у време Руско-јапанског рата. ’Први канал‘ се сложио с тим. Одмах сам рекао да желим да радим само онај део романа који се тиче љубавне приче Ане и Вронског. Прихватили су и мој предлог да направим и филм, и тако су се поклопиле све коцкице. Иако сам снимио много филмова, ниједан није био о љубави и односима мушкарца и жене. Тада сам помислио: ’Ето, Бог ми шаље најбољу могућу прилику‘, јер мислим да о мушко-женским односима нико никада није писао боље од Толстоја, управо кроз љубавну причу Карењине и Вронског. Тешко да ће икада и написати“, прича Карен Шахназаров, који је за телевизијски канал "Русија 1" првобитно снимио серију од осам епизода.
На почетку филма гроф Вронски Анином сину Серјожи Карењину каже: „Како знате да ћу Вам рећи истину? Људи се сећају онога чега желе да се сећају“. Зашто сте одабрали истину Вронског, а не, на пример, Карењина или Серјоже?
— Према традиционалном тумачењу, Толстој је себе приказао у лику Константина Љевина, али ја сматрам да је он можда и покушао да представи себе као Љевина, али да је по својој суштини, заправо, Вронски. Мислим да је роман написан из угла Толстоја као Вронског. То је поглед мушкарца.
Много пута сам читала роман и никада нисам успела до краја да схватим Ану Карењину, увек ми је било лакше да разумем Вронског. О томе сам размишљала и гледајући Ваш филм. Да ли сте Ви успели да је разумете?
— Традиционално, Ана Карењина се посматра као жртва љубавника који је престао да је воли и друштва које ју је одбацило. Мени се, међутим, чини да је управо супротно и да је Толстој написао роман о веома снажној жени која живи вођена страшћу и емоцијама, о жени која не трпи никакав компромис. Она је по карактеру јача и од Вронског и од Карењина. На крају крајева, Толстој је то написао црно на бело: Ана се убија да би казнила Вронског и да би га победила. Она то изговара и чудно ми је да се тај детаљ по правилу пропушта у екранизацијама, а он је веома важан за разумевање њеног карактера. Није ствар у томе да ли је разумем или не, него у томе да могу да кажем да је то истина — ја сам такве жене заиста познавао. Жене су управо такве, мушкарцима то није својствено.
Када говоримо о избору глумаца, не само за ликове Вронског и Ане, него и Карењина, Обломског, његове жене Доли — сви су изванредни. Како сте бирали глумце?
— Бирао сам их на уобичајени начин, на аудицији. Милош Биковић је био у самом финалу и био је веома близу улоге Вронског. Максима Матвејева сам изабрао из два разлога. Као прво, због језика, иако Милош Биковић одлично говори руски, а као друго, то је и важније — чини ми се да је превише младолик. Он је, иначе, веома талентован, изузетан глумац.
Оквир за приповедање Вронског у филму је Руско-јапански рат. То је веома важан период у руској историји, јер представља увод у револуционарне промене у Руској империји. Има ли у том Вашем избору и неке симболике?
— Прво сам размишљао о ратовима на Балкану (1875-1878), али је период који их раздваја од догађаја из Толстојевог романа прекратак. Као прво, Вронски у том случају не би могао да се исповеда Серјожи (који би био премлад за учешће у рату), а као друго, потпуно су две различите ствари када човек о неким догађајима говори после две или после 30 година, његова свест је потпуно другачија. Толстојев роман нема ту социјалну димензију, али би могао да се посматра као апотеоза Руској империји, јер се љубав Ане и Вронског дешава управо на њеном врхунцу. Руско-јапански рат је, са друге стране, управо крај тог света којем су припадали Вронски, Карењин и Ана.
За публику у Србији руски филм увек је био синоним за велику уметност. Где је руска кинематографија данас, како је оцењујете?
— Савремена руска кинематографија није феномен какав је била совјетска кинематографија, која је имала свој поглед на свет, своје идеје. Данас има великих филмова и одличних мајстора, али не може се рећи да је реч о неком посебном погледу на свету који би изражавао и поглед руског народа. Има много копирања, пре свега америчких филмова. Данас правимо 70-80 филмова. За земљу као што је Русија то је веома мало. У Совјетском Савезу се снимало и по 300 филмова годишње. Имамо, међутим, прилично много серијских програма, снима се по 450 серија годишње, и то прилично добрих. Биоскоп, једноставно, губи популарност. Са друге стране, треба разумети и да је совјетска филмска индустрија деведесетих година прошлог века била разорена до темеља и потребно је време да се она обнови. Лакше је обновити индустрију, него подићи кинематографију са својим стилом и јединственим уметничким језиком. Двадесет пет година није за то довољно. Руска кинематографија треба да пронађе свој идентитет.
Споменули сте „поглед руског народа“, какав је то поглед?
— Може се рећи да је руски народ наклоњен традицији. Руски народ је у суштини конзервативан. То је прелепо, иако је то, можда, и проблем. Руски народ се уопште не мења, захваљујући тој традицији која опстаје, која је дубоко укорењена у нашој култури, у класичној књижевности. То је све живо и због тога руски народ и даље има неки свој поглед на свет, а могуће је да је управо због тога и сама Русија у некаквом конфликту са светом, пре свега са Западом.
А каква је данас улога Русије у свету?
— Када је нестао Совјетски Савез, успостављена је потпуна доминација западног света, а то није добро. То је као када у некој земљи влада само једна партија. Као што је, рецимо, било у Совјетском Савезу, којим је владала Комунистичка партија. Мора да постоји некаква равнотежа, а Русија је почела да остварује ту равнотежу. Многима се то не свиђа, али се мени чини да је то веома позитивно. Мислим да и највећи део руског народа сматра то исто, то показују и анкете.
Да ли Вас погађа русофобија које има врло много свуда, у медијима, чак и у филмовима?
— Мислим да се то догађа управо због тога што је Русија успела да поврати своју позицију у свету и због тога што се супротставља. То се многима не свиђа и то се изражава управо кроз русофобију. Недавно сам, сасвим случајно, укључио Би-Би-Си и само што нисам пао са столице. Емитовао се програм за децу, неки музички квиз, у којем је на уобичајено подругљив начин представљен Совјетски Савез, била је ту нека девојчица са црвеном звездом на челу, био је представљен совјетски логор, некакав гулаг… То су веома озбиљне теме и ужасно је то што се на такав начин обрађују у дечјем програму! Био сам поражен, то је Би-Би-Си! Не могу да замислим да су аутори сами од себе дошли до таквих идеја, неко им је рекао да то треба да ураде, неко је то наручио.
Могу ли филмови попут Вашег, у којима долазе до изражаја руска култура, уметност, књижевност, да буду противтежа тој западној русофобији?
— Наивно је веровати да филм може да промени свет, али добар филм у одређеном степену ипак утиче на људе, складишти се негде у свести. Кроз филм упознајемо људе. Рецимо, када гледамо филмове Емира Кустурице, почињемо да волимо српски народ, јер нам га он приказује. Постоје и добри амерички филмови и ми преносимо свој однос према филму и на амерички народ. Тешко је, међутим, веровати да ће неки филм преко ноћи променити неко дубоко усађено мишљење.
