У својој другој књизи, Хуан са читаоцима дели успомене на сусрете са децом жртава свог оца, његовим саучесницима и другим кључним особама тог времена.
„То је нова књига која говори о одлукама о којима мој отац мени није говорио и о којима сам сазнао тек током сопственог истраживања. Први пут су непријатељи мог оца имали прилику да кажу ко је за њих Пабло Ескобар. Дата им је могућност да посредством Ескобаровог сина испричају како су га они сами доживљавали“, објашњава Хуан.
Облик борбе против трговине дрогом у Колумбији који постоји у народној култури концентрисао се углавном на фигуру Пабла Ескобара. Али Хуан покушава да објасни читаоцима ко су биле друге значајне фигуре које су одиграле битне улоге у тој епопеји говорећи о корупцији у високим круговима. У том смислу Хуан пише о односима Ескобара са Управом за сузбијање дроге (ДЕА) и ЦИА. Сам нарко-барон је за те односе својевремено рекао: „На крају крајева, почели смо да радимо за оне који нас прогоне“.
„Јасно је да ДЕА и ЦИА имају сад веома озбиљан став, и уопште однос према овим темама. Не желим да кажем да су сви запослени ових агенција увучени у корупцију, али неколико кључних агената јесте сарађивало са мојим оцем, и то зарад сопствене користи“, говори Хуан Ескобар.
Митови и реалност о Паблу Ескобару
Током рада на књизи, Хуан Пабло је открио нове податке и детаље из живота свог оца. На пример, сазнао је шта се дешавало током последња 72 часа живота Пабла Ескобара, као и како је он дошао на идеју да постане бандит након убиства Родрига Ларе Бониље, министра правде Колумбије. Та је смрт, према његовим речима, поделила Паблов живот на „до“ и „после“.
У интервјуу за Спутњик он такође говори о митовима који често прате лидера картела Медељин.
„Увек су говорили да је мој отац био спреман да плати спољни дуг Колумбије, али то није тачно. Он је једноставно хтео да покаже своју економску моћ, чије су тачне размере остале непознате“, истиче Хуан Пабло.
Наш саговорник додаје да он разуме да се због многобројних злочина које је починио његов отац људи често концентришу на негативне последице његове делатности, више него на оно добро што је радио. Зато Хуан Пабло истиче да је његов отац увек радо помагао најсиромашнијима, али и да је био немилосрдан према онима који би хтели да му стану на пут и да га издају.
„И дан-данас се трговина наркотицима у Колумбији наставља, и све је горе сваког дана. Ништа није боље, и то показује да посустајемо у борби против дроге. Играчи се мењају, али све су позиције, као и досад, заузете. На позицији Пабла Ескобара данас се налази неки нови човек“.
Хуан Пабло Ескобар је скептичан што се тиче борбе против трговине наркотицима која је, по његовом мишљењу, изгубљена у старту. Према његовим речима, у Колумбији се сада гаји више коке него икада раније.
Наш саговорник се залаже за легализацију по моделу који је применио Уругвај у случају марихуане, јер се, по његовом мишљењу, само тако може изборити са картелима који тргују илегалним супстанцама, а забране не дају резултате, што је већ доказано — напротив, само утичу да ове материје бивају још скупље на тржишту.
„Борба против њих само јача те организације. Политичари маштају да их ослабе, али најбољи начин је да се ове организације ојачају, напад би довео до онога што је било у случају мог оца“, рекао је Хуан Пабло.
Ескобар такође додаје да многи митови и легенде о фигури Пабла Ескобара произилазе из народне свести путем филмова и серија као што су „Наркос“ на „Нетфликсу“, „Ескобар, покровитељ зла (Escobar, el patrón del mal)“ у продукцији „Caracol Televisión“ или „Волети Пабла“ (Loving Pablo) — прилично свеж филм са Хавијером Бардемом и Пенелопом Круз у главним улогама.
Он истиче да нема ништа против употребе лика и дела његовог оца, али је против оних форми које славе криминал, па макар то било и између редова.
„Хиљаде младих људи из целог света пишу ми и подвлаче да желе да буду као он, да личе на њега. Захваљујући ’Нетфликсу‘, омладина мисли да је сјајно бити трговац дрогом, а то није исправно. Ја сам прошао кроз сву ту реалност и никада не бих био нарко-трговац, јер врло добро знам шта то заправо са собом носи, а то у филмовима и серијама младима не показују“.
У потрази за новим уточиштем
Хуан Пабло каже да је очева смрт 1993. године била преломни тренутак у његовом животу. Одмах после тог убиства, он је побегао са сестром и мајком. Да би заварао трагове променио је име у Хуан Себастијан Марокин.
За разлику од свог оца, он је изабрао пут мира и управо то жели да саопшти јавности путем своје књиге.
„За нас који смо одрасли у том свету, промена имена је значила и промену начина живота и гардеробе. Нисмо, додуше, све то примали к срцу. Многи не могу да се одрекну свог имена, и то им ужасно тешко пада, али ето, на пример, мој отац је десетак пута мењао име“.
Пошто је много путовао по Перуу, Јужној Африци, Мозамбику и Бразилу, наш саговорник се коначно са својим рођацима скрасио у Буенос Ајресу. Уз ново име, он је уживао у томе што је сада „нико и ништа“.
Започели су нови живот, без страха да ће их неко прогањати или да ће им судити. Млади Хуан Пабло је кренуо на факултет. Три године касније, син Пабла Ескобара је дипломирао и постао индустријски инжењер. Заједно са мајком основао је предузеће за промет некретнинама.
Нов, срећан живот није дуго трајао. Петнаестог новембра 1999. године Хуан Пабла и његову мајку ухапсила је аргентинска полиција, након што их је одао њихов књиговођа.
„Никада нисмо аплаудирали ономе што је радио мој отац. Као његов син, покушавао сам уз своју мајку да укажем оцу на све његове грешке и да га наведем на нови пут. Некада би нас слушао, али мој отац је био изузетно упоран човек који је увек радио оно што је сматрао да је потребно урадити“.
