На своју несрећу, али и несрећу целог света, они који имају сепаратистичке намере не маре много за тумачења Устава, читања закона и sui generis, они су сами себи јако посебни и желе — посебну државу.
И има их много. У Шпанији Каталонија има око седам милиона становника, Баскија више од два милиона, Венето у Италији скоро пет милиона, Баварска у Немачкој чак тринаест милиона људи, и многи други… Заједничко свима њима је што имају капитал, имају историју, свој фолклор, они знају своје границе, све оно што Косово није имало, а данас имају и оно што никада нису — имају пример тзв. државе Косово.
Наивно си, Европо, мислила да ће проћи прича о „посебном случају“. Да ће ударац шаком о сто обуздати сепаратистичке идеје у твом дворишту. Лепо си ти то све смислила, изгласала, упаковала у неке само теби знане правне акте, уписала у непостојеће резолуције, прогласила „посебан случај“ и мислиш — готово. „Одличан посао“, што би рекли Американци. Али нешто си заборавила јурећи правна акта. Људски фактор. Разум чини човека, али га осећај води, како је рекао Русо. А онда сви акти падају у воду. Онда свако међународно право губи смисао без обзира на границе, и постаје мртво слово на папиру. Онда једино право остаје право човека на избор.
Ти, Европо, ниси Америка. Немаш ту моћ, ни тај утицај на грађане. Иако прекоокеанска рођака стоји иза тебе као планина. А ни народи вам нису слични, нажалост. Или на срећу. Ти имаш историју, драга Европо. Имаш културу, имаш великане, споменике свих времена… У имаш људе који све то памте. Људе који знају коме припадају, за коју идеју су им преци поносно крварили. Иако данас много мање него јуче — још увек знају да не припадају његовом височанству — долару. А са онима који памте много је теже владати, у ствари манипулисати.
„И ваљаног човека добра прилика поколеба“. А ти си му, Европо, дала ту добру прилику. Дала си му „посебан случај“, дала си им Косово!
Зашто, Европо?! Зашто си начела грану на којој седиш, за чији ћар?!
Посебан случај, кажеш? Говориш, а ни сама не верујеш… А ниси ни свесна колико истине стаје у те твоје две речи. Да, јединствен је толико да га ни цело човечанство не памти. Сила од 750 милиона становника је напала земљу од свега десетак милиона. И то не „негде тамо“, него у твом дворишту. Јединствен је јер су изведени највећи бомбашки напади од Другог светског рата. Посебан јер за то није постојала сагласност Савета безбедности УН. Да, уникатан је јер си под изговором борбе за демократију и саму демократију убила. Прецртала за само 78 дана границе које освајачи нису могли за пет векова. Без референдума! Да, Европо, истину говориш… Посебан је то случај.
Посебан је и тек по томе што државу дадосте силеџијама, убицама деце и нејачи, трговцима људских органа… Да ли ти је фалило органа, па зато?
Зашто си, Европо, створила „државу“ у којој и твоји амбасадори напуштају сале јер им је остало бар мало стида и срама (људски фактор, који си ти одавно ампутирала, не може се у акт ставити)? Зашто направи ту „посебност“, па се из ње данас регрутују они који дижу у ваздух твоје недужне грађане по Паризу, Мадриду, Барселони, Бриселу, Лондону…?
Зашто си удахнула кисеоник тероризму на својој територији, Европо моја? Против кога се то бориш и чије интересе штитиш? Колики је тај долар кад је већи и од твоје деце?
Зашто си направила земљу у којој бити неалбанац значи не живети, или живети до првог прецизно испаљеног метка? Зашто даде право својим парламентима да је поред „посебног случаја“ зову и „сиротиште Европе“? Да си уместо у бомбе којим си засула КиМ, уложила у њега, могло је бити „уточиште Европе“. Уместо елдорада за нарко-дилере, могла си се пред светом поносити његовом културном баштином. Знаш, сви они манастири из 10. и 12. века нису били зидани само за Србе, иако су их Срби зидали. И ти си се дичила њима. Више не можеш. Они којима си дала власт, са посебном пажњом су их запалили. Неке сравнили до темеља. Нема их више… Немој само рећи да си изненађена због таквог епилога. Знала си, Европо, са ким тикве садиш. Знамо да си знала да сепаратистичке идеје помажеш, да ратне злочинце браниш. Да је све српско за тебе најјефтинији трошак, да је запаљена српска кућа за тебе као запаљена бакља, да је српски живот вредан колико и пасји. Знамо. Али не знамо зашто!
Сад гледај како „посебан случај" узвраћа ударац. Ти си му дала мач и идеју на вијек и вјекова… Чувај главу. Међународно право, из искуства знамо, не помаже. А Америка ти је све даље…
