Преиспитујући српску историју 20. века, многи историчари питали су се да ли је све морало да се догоди на начин на који се догодило. Да ли је Србија морала да буде неизоставни елемент сваког великог сукоба у прошлом веку, да поднесе толике жртве и да жртвује чак и своју државност?
Ово питање постало је актуелно нарочито после крвавог распада Југославије и бесправног самопризнања Косова и Метохије.
Док је за српско учешће у Првом светском рату уврежено мишљење, наравно поткрепљено чињеницама, да Србија није имала избора, њено учешће у оном потоњем ствар је око које се ломе копља.
Да ли је српски народ морао да уђе у Други светски рат или је могао да остане, барем неко време, по страни? Могао је, преовладавајуће је мишљење стручњака, и да на тај начин избегне милионску жртву.
Према изјавама савремених српских политичара, данашња Србија требало би да се не меша у сукобе великих сила, да остане изван њих и да српска политика буде политика неутралности (војне и политичке) и немешања у актуелне светске сукобе.
На заседању Генералне скупштине УН српски председник Александар Вучић изјавио је да Србија треба да остане испод радара великих сила. Историчар Саша Адамовић додаје да Србија то мора.
Та изјава је, каже Адамовић, одјек оне идеје једног дела српске елите у 20. веку, која је, после, како каже, стравичних искустава из Првог светског рата, када Србија није остала ван тадашњих сукоба великих сила, желела да ондашњу Краљевину Југославију држи ван светских сукоба.
Један од представника те елите био је и Милан Стојадиновић, југословенски премијер из тридесетих година прошлог века.
„Његова политика била је оно што је он касније ставио у наслов својих мемоара, ’Ни рат, ни пакт‘. То је, заправо, идеја остајања Краљевине Југославије и српског народа ван сукоба великих сила и покушај да се избегне трагедија страдања из Првог светског рата“, објашњава Адамовић.
Време у коме живимо слично је времену уочи Другог светског рата, додаје Адамовић, када је један владајући поредак доведен у питање, док нови поредак још није створен.
„Поново на делу имамо игру великих сила, и императив Србије је да остане ван тог сукоба, да, штитећи своје националне и државне интересе, остане неутрална у том сукобу, како је председник Вучић рекао, да остане испод радара великих сила, како би избегла страдање које смо доживели у Првом и Другом светском рату“, каже Адамовић.
Србија испод радара великих сила може да остане неутралном, дисперзираном политиком, не само у смислу војне већ и политичке неутралности, каже бивши југословенски и српски дипломата Зоран Миливојевић.
То може да постигне тако што неће бити под кишобраном ниједне светске силе, тако да не буде предмет надметања тих сила, додаје он, пошто се Србија налази на простору који је, како каже, објекат њиховог надметања.
Балкански простор предодређен је за надметање великих сила, и томе уживо сведочимо. Четири значајна светска фактора — САД, Русија, Кина и ЕУ — надмећу се на Балкану у ситуацији када међу њима нема консензуса о развоју међународних односа и када су им интереси супротстављени, каже Миливојевић.
„То се објективно прелама преко Србије, хтели ми то или не, и видимо у више примера да је један од гараната управо та неутрална позиција и то несврставање у неком новом облику, неким новим савременим међународним околностима, даје резултат. Зато што нико неће да ризикује да Србија пређе у неки други табор тако што би се радикално према њој понашао“, каже Миливојевић.
Други елемент који обезбеђује Србији да не буде трн у оку великих сила је, како Миливојевић каже, активна политика коју одликују конструктивност и механизам који спорна питања не користи за кварење односа, њихову радикализацију и провокације.
„Тиме треба објаснити и, рецимо, став Србије у односу на провокације из Загреба, Сарајева, из Тиране и тако даље. Управо тим ставом она не ризикује да постане објекат где би се укључиле и велике и регионалне силе у функцији заштите интереса друге стране према Србији“, каже Миливојевић.
