Прикривени Хладни рат или Хладњикави рат су термини које политички хроничари најчешће користе у овом геополитичком тренутку, описујући односе супер сила и утицаје тих односа на друге државе и регионе. Балкан је неизоставни део у склапању тог новог светског мозаика, а Србија је до сад одолевала да се сврста само уз Запад или само уз Исток. Може ли она, гледајући сопствене интересе, и у перспективи наставити да води уравнотежену политику и да остане неутрална и несврстана.
Тежина положаја геополитичке средине
Србија није прогласила пуну неутралност, већ војну неутралност кроз резолуцију Скупштине, подсећа за Спутњик професор међународних односа Иво Висковић, што подразумева неутралност у војним сукобима других земаља, нарочито великих сила.
И политички, додаје Висковић, Србија има своје приоритете, па је у том смислу њена позиција ипак различита од стално неутралних земаља и не може се тумачити као што људи често схватају да је потпуно неутрална на сва збивања у свету.
„Политички, ми смо се практично определили за једну страну. Али оно што је чињеница, јесте да Србија има потребу да сарађује и са другим земљама, другим великим силама попут Русије и Кине. Енергетски смо изузетно зависни од Русије и не можемо то ни заборавити, нити се то у стварању спољне политике и спољнополитичком одлучивању може занемарити“, напомиње Висковић.
У том контексту је позиција Србије специфична, јер, сугерише Висковић, ипак не може бити потпуно сагласна са оним што ради ЕУ и Запад у целини, односно САД уз њих, јер њен интерес није да, на пример, уводи санкције Русији, пошто би то сигурно изазвало контра мере од стране Русије, укључујући и питање испоруке енергената.
„И у том случају Србија има заиста посебне интересе које други морају уважавати, свидело се то њима или не. Свака земља се труди да своје интересе, нарочито тако битне као што је енергетско снабдевање, задовољи и то су легитимни захтеви, тако да други то морају прихватити“, истиче Висковић.
Независност као квалитет више
Традиција Србије од настанка, додаје дипломата Владислав Јовановић, јесте љубоморно чување независности и никад није припадала војним савезима сем у одбрамбеним потребама, па ова чињеница за Америку и Запад представља велики хендикеп, јер од ње не могу да очекују послушност као од других земаља Балкана.
„Због тих слабих улога НАТО-а и далеко јачих улога Русије, пре свега због њене огромне популарности у јавности и капитала који има у историји као традиционални савезник, америчка очекивања да придобије и Србију у своје редове су веома мала. САД полако почињу да се саживљавају са истином да ће она бити неутрална, вакуум држава на Балкану, с којом ће морати да одржавају односе на најбољи могући начин“, констатује Јовановић за Спутњик.
У природи великих сила је, подсећа Иво Висковић, да остваре утицај на другим мањим земљама попут Србије, чак и већим од ње, и у том смислу Србија је сигурно изложена утицајима и покушајима притисака великих сила.
На државом руководству је, сугерише овај професор, да се томе колико може одупре и да тражи онај баланс у односима са њима, који неће нашкодити њеним интересима, а који ће ипак омогућити да је они прихвате таквом каква јесте.
„У овом тренутку су сви свесни да Србију не треба превише притискати, да она има своје легитимне интересе које мора остварити у односима са великима, а временом ће, ако се процес интеграција настави, вероватно морати, на неки начин, да се усаглашава са позицијама ЕУ. Мада, очекујем да ће у међувремену да се промене и односи између Русије и Запада, односно да њихов сукоб неће трајати вечно и да би било на штету свих кад би он трајао“, резонује Висковић.
Србији ће тада, прецизира професор, бити лакше да се евентуално опредељује о неким питањима, јер више неће бити тако напете ситуације као што је у овом тренутку.
Може ли Вучић као Броз
Војно неутрална и независна земља у срцу Балкана потенцијално би, према мишљењу Владислава Јовановића, могла бити интересантна и привлачна тачка и за неке друге балканске земље које су већ у НАТО-у.
„Ако би се остварио тај циљ, онда би Србија, у обрнутом смислу, могла да игра улогу коју је имала Југославија под Титом, кад је била привлачна тачка за земље у социјалистичком лагеру, које су прижељкивале да буду неутралне и самосталне, а то нису могле да остваре. Овог пута би друге чланице НАТО-а, које осете на себи узду командовања од стране Америке, могле да пожеле добијање неке сличне позиције коју има Србија“, прогнозира Јовановић.
Југославија је имала специфичну улогу у време Хладног рата и Покрета несврстаности и то се не може поновити, додаје Висковић, јер је тада била земља која је и буквално физички раздвајала два блока. Такође, прецизира професор, имала је и политички и војни значај у том периоду и данас ни приближно не може да претендује да има такву позицију, ни по величини, ни по економским, војним и другим способностима.
„То није могуће реално, али исто тако мислим да није немогуће да Србија задржи сличну позицију у којој би била мало специфичнија од других земаља, односно где би се уважавала та посебност њених интереса, њена енергетска зависност и њена политичка и економска опредељења, јер је све доста компликовано и није баш скроз једноставна једначина у којој се на крају добије резултат повољне, односно успешне спољне политике“, поручује Висковић.
Међутим, закључује он, за сад Србија може бити задовољна да је бирала пут и методе који су давали резултат и то је могуће одржавати и у будућности.
