Одговоре на та и друга питања дао нам је командант 204. Ваздухопловне бригаде Војске Србије Жељко Билић, током одржавања трећих заједничких војних вежби руских и српских пилота „БАРС 2017“ у Липецку.
„Бићу искрен, српски пилот живи натпросечним животом једнога човека у Србији, али је вероватно још далеко од стандарда живота неког пилота у некој западној земљи… Ради се на побољшању и има простора за то. Али, дефинитивно, нисмо незадовољни“, одговара пуковник на питање како данас живи српски пилот.
Бити пилот је захтеван и одговоран посао, наводи пуковник Билић. Српски пилоти имају три до четири летачка дана недељно, док се осталим данима решавају техничка питања — прегледи, поправке ваздухоплова и слично.
Пуковник више не лети откад се бави командирским дужностима, али каже да је један летачки дан веома интересантан, поготово људима који не знају шта значи бити пилот.
„За пилота је то свакодневица — долазак на посао, припрема за обављање летачког задатка, разигра лета, обављање доручка и одлазак на извршење задатка. Свако јутро пре летења, на извршној припреми, обавезан је лекарски преглед, где се проверавају основни параметри — крвни притисак и опште здравствено стање, на основу чега лекар и даје пилоту дозволу да лети.“
Зашто је за пилоте важна чоколада
Осим о здравственом стању пилота, води се рачуна и о њиховој исхрани. Постоје летачки јеловници, а полемика се води, каже пуковник Билић, у вези са конзумирањем чоколаде.
„Као што су многим упутствима регулисане многе ствари, тако је и у упутству о обедовању регулисана исхрана летача. Постоји летачки јеловник у саставу комисије која га и одређује. Дневно су обавезна три оброка, а такође постоји препорука када би ти оброци требало да се уносе у организам и колика треба да буде њихова калорична вредност. Оно што је многима негде ’трн у оку‘ је зашто пилоти једу чоколаду. Не једу ни сви пилоти чоколаду, али једноставно чоколада енергетски најбрже враћа човека. Због тога се пилотима даје тих 50 грама чоколаде. Један лет је врло захтеван, многи пилоти се пресвлаче после лета из разлога што се озноје, а то самим тим показује физичко оптерећење тог пилота. Тако да је брз енергетски повратак могућ само са тако неким слаткишем, односно шећером који може брзо да се раствори у организму“, објашњава.
У бившој Југославији, у време када се и пуковник Билић школовао, на Војно-ваздухопловну академију уписивали су се само најбољи. Бити авијатичар било је ствар престижа. Пуковник верује да је тако и данас.
„Не бих да звучим препотентно, али бити пилот дефинитивно је ствар престижа, као што је ствар престижа и бити доктор или инжењер. Млади свет је то препознао. Међутим, основни проблем је број људи који се прима на Академију. Одабир је веома ригорозан — одмах у старту се раде физичке провере, провере психичког стања, разна тестирања и ту велики број кандидата отпадне. Затим се прилази селекцији, а на селективном летењу такође отпадне део кандидата. Тако да веома мали број људи годишње прође, тј. дође до тога да може да крене са припремом за летење. Ако се узме у обзир да ни сви ти не заврше Академију, онда је то разлог зашто је то тако престижно занимање“, објаснио је пуковник.
И српска војска има жене пилоте
У састав Ратног ваздухопловства Србије данас улазе и три жене пилоти. Ваздухоплов, истиче пуковник Билић, не зна да ли је за командом жена или мушкарац, пуковник или потпоручник. Он тражи знање, познавање, могућности, физичке предиспозиције тог човека.
Рад жена пилота командант 204. Ваздухопловне бригаде оцењује позитивно.
„Нисам био командант док су све три биле у мом саставу. Сада су две у мом саставу и ја имам позитивно мишљење о њима. Једна је на млазном авиону, а друга у хеликоптерској јединици и оне врло успешно извршавају своје задатке. Постоји мали, ситни проблем који се појављује код особа женског пола које су у саставу војске, мада се он појављује и у неким другим организацијама. То ми треба да прихватимо као такво. Ради се о томе да млада девојка, односно, жена има потребу да се оствари као мајка, а да би се у тој улози остварила мора да иде на одржавање трудноће, а затим и на породиљско. И ту је сад проблем, јер то значи одвојеност од технике на дужи период. Постоји сукоб мишљења око тога треба ли жена или не треба да буде у војсци. Зашто? Зато што она након тог дужег одвајања од ваздухоплова мора да се врати у тренажу, па повратак вежбама, и тако даље. То је процес. Али тако је одлучено и ми смо то тако и прихватили“, закључује пуковник Билић, наводећи да на Западу одавно постоји тренд да девојке улазе у војску, самим тим и у ваздухопловство, а да је у Србији родна равноправност такође прихваћена и да би је, самим тим, требало и поштовати.
