Готово незапажено је прошла вест од пре неколико дана да је одлазећи немачки министар финансија Волфганг Шојбле упозорио да би због раста јавног и приватног дуга и лоших кредита свет могла да задеси још једна финансијска криза.
У интервјуу за „Фајненшел тајмс“ он је указао на формирање нових тржишних балона, подстакнутих новцем који су у привреду упумпале централне банке.
Шојбле се практично само придружио недавној оцени нобеловаца да је нова светска финансијска криза неизбежна.
За разлику од шефице америчких федералних резерви, Џенет Јелен, која је крајем јуна рекла да „за наших живота више неће бити финансијске кризе“, 18 добитника Нобелове награде за економију је мишљења да свету прети нова финансијска криза попут оне из 2008. Оцену Џенет Јелен не дели ни шефица ММФ-а Кристин Лагард, која такође не искључује нову светску кризу.
На традиционалном годишњем окупљању нобеловаца економиста, који је крајем августа одржан у немачком граду Лундау, лауреат из 2000. Американац Данијел Макфаден је објаснио: „Ми данас немамо одговарајуће инструменте да бисмо нестабилности надгледали, регулисали и њима управљали. Због тога је нова финансијска криза једноставно неизбежна“.
Њихове црне прогнозе дошле су само десетак дана после сличне оцене Стива Кина, економисте са Универзитета Кингстон у Лондону, који је био један од оних који су предвидели велику светску економску кризу из 2007-2008. године.
„Још једна финансијска криза могла би бити врло близу ако се не усвоји знатно другачији приступ. Превише смо усредсређени на државни дуг, али прави проблем је онај приватни“, објаснио је Кин.
Да ли је свет, забављен крупним политичким темама и конфронтацијама, преспавао прва недвосмислена упозорења због којих би опет могао да буде неспреман за нове изазове попут оних из 2008? Зашто нам се то дешава, шта је урађено погрешно?
Професор Економског факултета у Београду, некадашњи гувернер Народне банке Србије, Дејан Шошкић, за Спутњик објашњава да реформа у домену регулације финансијског система у свету коју је иницирала група 20 најразвијенијих земаља након избијања кризе 2007-2008. године како би се онемогућило њено понављање, није дала очекиване резултате.
Није се, каже Шошкић, ишло довољно у правцу раздвајања оних функција у финансијском систему које су од општег значаја, као што су примање и чување депозита грађана и привреде и плаћање, од оних активности које су врло ризичне.
Оно на шта упозорава министар Шојбле и група угледних економиста, нобеловаца јесу нестандардне мере монетарне политике, квантитативне олакшице, које подразумевају велико убризгавање ликвидности у финансијске системе одређених земаља, тумачи професор Економског факултета..
Последица тог штампања пара којима је Европска централна банка сваког месеца откупљивала у почетку државне обвезнице чланица еврозоне, а потом и компанијске, како би упумпала средства у њихове финансије да би подстакла привреду, у суштини је довела до вештачког обарања каматних стопа.
То, објашњава Шошкић, носи велики ризик да одређене активе добију нереално високе вредности, а то је оно што се зове финансијски мехур који може бити у области некретнина, у области хартија од вредности на берзама, или друге финансијске имовине. А услед наглог пада нереалне вредности те имовине долази до пуцања финансијског мехура. Управо тако је почела претходна светска економска криза.
Експанзивна монетарна политика, која је спроведена пре свега са циљем да дође до економске активности није донела довољан раст реалне привреде, указује Шошкић. Раст приватног и јавног дуга није толико страшан ако у исто време имате знатно већи раст привреде. Тога, међутим, нема у довољној мери, посебно у еврозони, напомиње он.
„Проблем је што реформски процес није завршен, проблем је што имате потенцијал за креирање нових финансијских мехурова и проблем је што реални сектор не расте довољно динамично, посебно у Европској унији“, сажео је некадашњи гувернер НБС који сматра да нас у наредном периоду може изненадити врло озбиљна финансијска нестабилност.
Умањењу ризика од избијања нових криза помогло би, како каже, ако би се најзначајније земље света, највероватније окупљене у Г20, договориле да се законски уреди област глобалне регулације, али и супервизије функционисања финансијског система.
И аналитичар Форума независних економиста, Борислав Боровић, сматра да све иде наруку тези о избијању нове кризе, јер се ништа, или се мало тога променило у законским регулативама држава у односу на стање пре кризе.
Главни узроци нове кризе су готово исти као они који су изазвали кризу 2007-2008. А она, по његовом мишљењу, није никаква случајност или грешка, већ сценарио осмишљен на Волстриту, који је малом броју људи донео незамисливо богатство, а беду милионима у свету.
То раслојавање и гомилање богатства у савременом капитализму није засновано на економским параметрима — продуктивности, инвентивности, знању… већ на чињеници да је систем постављен тако да је „капитал победио производњу“, каже за Спутњик Боровић.
Други узрочник кризе из 2007-2008. године који није отклоњен јесте огроман глобални дуг који је, како каже, пробио границу 300 одсто глобалног БДП-а, што је неодрживо по свим економским параметрима. Све државе су дужније данас него пре кризе 2008. године, истиче саговорник Спутњика, али и додаје да није проблем само јавни дуг, односно дуг држава. Приватни дуг грађана и компанија, већ је извесно, толики је да се не може вратити.
Боровић указује да је у свету призната финансијска кућа, холандска групација за банкарство и осигурање ИНГ, објавила да је укупан глобални дуг држава, становништва и компанија крајем 2016. нарастао на најмање 300.000 милијарди долара, не рачунајући дуг у такозваним небанкарским финансијским институцијама, попут хеџ-фондова, осигуравајућих компанија, приватних фондова капитала, брокера…
Њихов дуг се, каже он, процењује на читавих 100.000 милијарди долара. Овај банкарски систем у сенци углавном је нерегуларан, али законски несанкционисан, и зато многоструко ризичнији него регуларни због ризичније пословне филозофије зајмодаваца ових средстава.
Трећи битан узрочник кризе је што дуг расте по већој стопи од раста привреде. Боровић је то илустровао податком да је у 2000. години на сваки долар раста БДП-а дуг растао по стопи од 2,4 одсто. Већ у 2015, на сваки долар доприноса глобалном дохотку та стопа раста дуга била је 4,6 одсто.
И он, као и Шошкић, указује на недостатак финансијске регулације и контроле.
„Финансијска дерегулација ′јаше′ у пуном касу по глобалном тржишту и очигледно нема намере да се контролише ток овог виртуелног капитала. Истоветно као пре десет година и светске кризе, финансијски инжењери се баве истим послом (преварама) којим поново увлаче читаву глобалну економију у нову кризу“, каже Боровић за Спутњик.
