Унковски, који је објаснио да је радња представе, према драматизацији Русомира Богдановског, смештена у имагинарно путовање Алберта Ајнштајна из Европе у Америку, истакао је за Спутњик да се не зна шта је то Ајнштајн сањао, али се зна шта је Лајтмен написао поводом његових теорија времена.
„Он је развио разне аспекте, анализе тог времена које је нашао код Ајнштајна, и онда је томе дао преводљиву форму, направио неке дневне ситуације које се све догађају у Берну, у време када Ајнштајн завршава своју теорију релативитета и када ради на патентирању исте. Тај цео процес је за мене био врло интересантан јер је тема нешто што се тешко разуме у свакодневном животу као што је Ајнштајнова теорија времена.“
Како каже Унковски, Лајтман је у свом роману врло јасно и доступно „превео“ науку налик приручнику који се продаје уз рачунар, и на један поетски начин у изузетно лепом стилу Ајнштајнову теорију времена ставио у погон у књижевност, па потом даље у позориште. Редитељ је за Спутњик нагласио да ће се представа разликовати од књиге, да је на њој базирана, али да је не следи комплетно.
„Имали смо срећу да нам је Лајтмен дао једну ширину у адаптацији када је схватио шта радимо. Практично код њега се све догађа у два месеца, док Ајнштајн завршава теорију времена у Берну, а код нас се радња дешава 1933. године док Ајнштајн путује из Европе у Америку бродом, и на том броду се среће са својим сећањима која путују са њим.“
У разговору за Спутњик, Унковски се осврнуо и на разлике у позоришном стварању за време постојања бивше Југославије и данас.
„Не треба заборавити на чињеницу да нас већ деценије раздвајају од распада. Оно што драматично недостаје ако поредимо сада Србију са бившом Југославијом јесте то да смо тада имали једно велико такмичење. На Стеријино позорје долазило је по 70, 80 нових представа, па би се од тога одабрало седам, осам од којих би нека победила. Не мора да значи да је увек квалитет побеђивао као на свим фестивалима где имате жири, али су то била времена великих такмичења, где је до изражаја долазио врх тог театра. Онда смо ми у Македонији увек хтели да победимо Словенце који су били најближе Европи. Простор је био шири, не видим да се он за мене данас нешто скупио. Ми у оквиру тог простора смо упућени једни на друге и то је природно“, оценио је редитељ и додао да данас најмање ради у Скопљу, одакле је пореклом.
„Наравно, држава може увек да смета, да не даје паре, може да кочи све те процесе. Међутим, људи су упућени једни на друге. Ја сам за потребе ове представе довео сценографа из Хрватске, односно из Немачке, костимографа из Београда, човека за сценски покрет из Грчке, композитора из Македоније. Тако да то је ваљда нешто најлепше што може да се догоди у позоришту,“
На питање на који начин држава може да смета и колико она по његовом мишљењу данас придаје важности култури, Унковски је поручио да је све и искључиво ствар материјалних средстава.
„Она може драматично да утиче на све културне процесе финансирањем, пре свега зато што ако се нешто не финансира ви можете да се копрцате, да тражите разне спонзоре, aли увек сте у неизвесности. А ако вам држава гарантује дугорочније финансирање то ипак омогућава раст и развој. Велика професионална позоришта су доведена у ситуацију да имају финансиран репертоар од свега неколико представа насупрот њиховог потенцијала да играју. Верујем да ће држава, када једног дана поново уђе у неку другу кондицију, када се неки други приоритети појаве, опет бити у стању да подржи високо професионална позоришта и да их даље афирмише“, закључио је Унковски за Спутњик.
