У ЕУ су реаговали тренутно и успротивили се намери САД да се повуку из споразума с Ираном. Европа гледа своја посла, а у Ирану би за ЕУ могло да буде доста посла, док САД настављају да се унилатерално повлаче из разних међународних споразума. Русија је такође негативно оценила намере Беле куће, и Москва сматра да ће споразум с Ираном остати на снази без обзира не потезе САД.
Док САД са Ираном играју покер, Иран са свима игра шах. Захваљујући управо раније покренутом, а сада заустављеном нуклеарном програму и протоку времена, Техеран постаје најутицајнија сила у региону, а Вашингтону једино остаје да живи у садашњој зони сумрака између могућег будућег новог власника атомског оружја и рата са њим. Доналд Трамп, заправо, и нема истинску алтернативу у том питању.
Наиме, Иран је у последњих 15 година развио прилично снажну војну индустрију, а има и одличну војну сарадњу са Северном Корејом. Оружане снаге Ирана броје укупно 523.000 припадника, уз резерву са још око 350.000 људи, тако да је то у класичном смислу респектабилна снага. Копненој војсци Ирана највише недостају модерни тенкови, од укупног броја од 1.613 тенкова само је 480 модерних типа Т-72. Остало су тенкови Т-55, па британски „чифтен“ и амерички М-60А1. Основну ватрену моћ иранске копнене војске чини артиљерија са својих 8.200 топова. У саставу копнене војске је и 230 хеликоптера разних типова.
Техеран је у развоју домаће војне индустрије приоритет дао стратешким ракетним снагама, ратној морнарици и авијацији. Копнена војска била је мало запостављена, јер су у Техерану правилно проценили да у евентуалном сукобу са било ким нико неће ићи на копнену инвазију Ирана. Превише је велика територија и претежак је терен. Иранци су протеклих година развили неколико типова балистичких ракета, од „шахаб 1“, домета од 1.300 км до „шахаб 3“ са дометом од 2.000 км. Ту су и пројектили мањег домета типа „гадр“ и „сајџил“, док је статус ракете средњег домета типа „ашура“ засад непознат. Све те ракете нису под командом војске, већ Исламске револуционарне гарде.
Иранска авијација поседује 312 борбених авиона разних типова. Ударну снагу чини 44 америчка авиона Ф-14 „томкет“ још из времена шаха Резе Пахлавија, 35 бивших ирачких авиона Миг-29 и десет ирачких „миража Ф-1Е“, који су прелетели у Иран у време „Пустињске олује“ 1991. године да их не би Американци уништили у Ираку. Наравно, после Техеран није хтео да врати те авионе Багдаду.
У саставу авијације лете и амерички ловци-бомбардери Ф-5 „тајгер“ и Ф-4 „фантом“, руски авиони Су-25 и Су-24, али и домаћи авиони Ф-7 „азаракш“, једна врста копије авиона Ф-5. Ваздухопловна индустрија Ирана усмерила је своје напоре на модернизацију постојећих америчких авиона Ф-14, Ф-4 и Ф-5 тако што су Иранци свуда по свету, где је то било могуће, куповали резервне делове за те летелице, а код куће све то модернизовали. Процене су да је од свих америчких авиона у саставу иранске авијације сада оперативно око 60 одсто, а од руских око 80 одсто.
Москве је још прошле године Техерану испоручила ПВО систем С-300 што је додатно ојачало иранску заштиту нуклеарних постројења, за блиску ПВО Иранци имају сасвим довољно ракета „кротал“, „репир“, „тајгеркет“, „хоук“, „стингер“ и „стрела 2М“. За одбрану од напада из ваздуха на већим даљинама и висинама имају руске пројектиле СА-5 и Тор-М1, али у мањем броју.
Иранска војна индустрија развила је протеклих година целу гаму брзих борбених чамаца наоружаних супермодерним торпедима. Брзи торпедни чамци класе „Тир“, возе и до 54 чвора на час, лансирају по два суперкавитациона торпеда типа „далам“, која опет иду брзином од невероватних 200 чворова на час. Сумња се да су та иранска торпеда заправо копија руског чувеног торпеда типа ВА-111 „шквал“, чију је технологију Ирану дала Северна Кореја. Та торпеда лансирају се из руских подморница класе „Кило“, а Иран поседује неколико таквих подморнице. Ниједан ратни брод на свету не може да се бори против руског торпеда типа „шквал“. Уз четири ракетне фрегате и десетине брзих чамаца са кинеским крстарећим ракетама, уз домаће крстареће пројектиле развијене на основу руских и кинеских, иранска ратна морнарица може у сваком тренутку да запречи провидбу кроз Ормуз. Ирански поморски стручњаци јавно кажу да они само примењују „југословенску тактику обалне одбране“, стратегију асиметричног рата на мору. Са једне стране имате америчке носаче авиона и супермодерну авијацију, са друге стране имате Иранце са добрим рељефом, брзим чамцима, добрим и нечујним подморницама, супербрзим торпедима и нисколетећим ракетама.
Дакле, одлука Доналда Трампа да не препоручи Конгресу да Иран поштује нуклеарни споразум неће зауставити иранско војно јачање. Чак, штавише уколико се САД и јавно повуку из тог споразума и наметну Ирану нове санкције може доћи до још јачег разлаза између САД и ЕУ.
