Слободан Ерић, уредник часописа „Геополитика“, каже да га је изненадила вест да се САД повлаче из Унеска, али додаје да не сумња да је, пошто је та информација повезана са стањем на палестинским територијама, председник Трамп консултовао Израел.
Да ли је то можда почетак изласка САД из свих значајнијих тела чији су оснивач УН?
— То није у овом тренутку реално, али председник Трамп сматра да Америка превише издваја и за НАТО и УН, што је, руку на срце, тачно, али с том разликом што су претходне администрације сматрале да су те међународне институције нека врста продужене руке утицаја. У идејном смислу то је наставак одређене изолационистичке политике, која је постојала између два светска рата у Америци.
Колико остатак међународне заједнице губи њиховим повлачењем? Шта то значи за остале водеће светске силе у УН?
— Велика финансијска средства. Друга ствар, Унеско је свој ауторитет градио тако што је иза те бриге за културно наслеђа стајала, ипак, једна реална моћ, и у том смислу мислим да то није добра вест, јер ми смо били сведоци шта се догађало на територијама које је контролисао ДАЕШ. Било је страшно гледати оне слике када се руше неки културно-историјски споменици од пре две-три хиљаде година.
Косовски премијер Рамуш Харадинај је поновио идеју Хашима Тачија — нови формат дијалога Београда и Приштине, али уз присуство САД.
— Не знам колико је то реално. Харадинај и Тачи сматрају да би преговарачке позиције Приштине биле много веће са америчким представницима. Ипак, дугорочно гледано, сматрам да њихова очекивање неће бити услишена, али да у овом тренутку они желе да изађу из ситуације у коју их доводи формирање Специјалног суда. Што се тиче Србије, ситуација не може специјално да се погорша, јер су на првом месту сви бриселски споразуми били на нашу штету. Они су одржавали процес преношења надлежности Србије на приштинске институције, а заузврат нисмо ништа добили, чак ни ту ЗСО. Мислим да је ово пре свега политички и дипломатски маневар Харадинаја, с обзиром на то да су они због тог суда ушли у неку врсту конфликтне ситуације са представница међународних институција који се налазе на територији јужне српске покрајине.
Колико је реално да, ако косовски званичници траже присуство САД, за тај преговарачки сто седну и руски представници?
— Зашто би у тим преговорима учествовали само Брисел и САД? Зашто не Русија и Кина или нека друга страна? Највећа грешка Србије, а то је било у време када је председник био Борис Тадић, била је када је ствари из УН изместила на Еулекс. То је била изузетно штетна одлука, јер је у оквиру СБ УН Србија могла да рачуна на помоћ одређених савезника који су имали сличан проблем или су на неки начин били солидарни са Србијом.
Шта и коме косовски званичници поручују тиме што траже албанско држављанство за све грађане Косова?
— Албанци су свој историјски зенит прошли деведесетих година. Они су у једној силазној путањи, и демографској и економској. Њих никад није било два милиона, како су представљали одређени миграциони процеси, а све их је мање. Америчка тј. западна окупација ствара одређену врсту духовне климе која не погодује развоју неке врсте одређене нације. Косово више није у жижи међународне јавности и дугорочно гледано тај процес пропадања је неминован. У том смислу, ми нигде не журимо, и због тога немам разумевања за позив који је упутио председник Србије да треба да се води неки унутрашњи дијалог, тј. идеја да ми то питање коначно решимо. Уверен сам да ће све бити решено у српску корист, и нама идеја замрзнутог конфликта у овом тренутку највише одговара.
Да ли Вас плаши интеграција Косова и Албаније, с обзиром на то да су четири косовска званичника добила потпредседничко место у влади Едија Раме?
— Један од начина да Албанци изађу из садашње ситуације јесте да се интегришу и да направе велику Албанију, да затраже подршку од одређених институција и да крену у неку врсту експанзије. Ту су могући и инциденти, чак и нека врста ограничених сукоба са свим суседима, а ми смо им на првом месту. Међутим, чак и то да се деси, не мења главну прогнозу да је реч о парадржави која неминовно пропада. Пре или касније, Срби ће се вратити на наше окупиране територије.
Амерички амбасадор у Србији је критиковао министра одбране због његове подршке генералу Лазаревићу. Да ли је реакција Кајла Скота била примерена?
— Представници других држава треба да знају да постоје дипломатски обичаји и пракса. Генерал Лазаревић је осуђен у Хагу и он је то одлежао, али све објективне анализе говоре да је он био изузетан војник, да је реч о једном часном човеку чије име не може да се доведе у везу са злочинима. У новом броју „Геополитике“ ми смо објавили приказ књиге нашег сарадника Горана Ђорђевића, то је његов докторски рад о удруженом злочиначком подухвату. Та правна конструкција је веома спорна и применљива је само на Србе. Не видим ништа спорно у томе што се министар Вулин похвално изразио о генералу Лазаревићу, јер је реч о једном часном официру. Држава Србија мора да води рачуна о свом угледу и дигнитету.
Да ли је могуће да се једном таквом изјавом сруши све што је грађено толико година у односима између САД и Србије?
— Не мислим да је то могуће. Мислим да је оцена амбасадора Скота, уз све уважавање њега и његових можда личних напора да се односи између САД и Србије унапреде, а верујем да је уложио доста напора, мислим да сви ти напори не могу да буду угрожени једном оваквом изјавом.
Да ли ће Каталонија остати у саставу Шпаније?
— То јесте заиста велики изазов, не само за Шпанију већ и за Европску унију. Анализе указују на то да у је најмању руку половина Каталонаца против отцепљења. Важан моменат су били регионални избори 2015, када су странке које су за независност Каталоније добиле тесну већину и донеле два закона. Први је Закон о неодложном референдуму, а други да резултати референдума важе, без обзира на то колики број људи изађе. Устав из 1979. године, за који је тада гласао велики број Каталонаца, дао је посебну аутономију Каталонији, која је најразвијенији део, али инсистира на тој целовитости. Мислим да је Србија правилно одреаговала, да је вратила на један леп начин Шпанији подршку, јер није признала Косово. Добро је што је Србија искористила ту ситуацију да постави питање паралела, да проблематизује питање независности Косова, али исто тако сматрам да је исправно што то писмо није упућено Бриселу.
Шта ће Пуџдемон рећи у понедељак — да ли је Каталонија прогласила независност или није?
— Оваква ситуација је сад деликатна, јер уколико они прогласе независност, онда на основу Члана 155 могу да предузму неку врсту ванредних мера. С обзиром на то да се то догађа у самом средишту ЕУ, мислим да ће спољни притисци ићи ка томе да се ситуација амортизује и да се тај конфликт замрзне или да се те одлуке пролонгирају за даље.
Русија је оптужила САД да илегално јачају своје снаге у Пољској и балтичким државама. Да ли видите тај део света као неко потенцијално жариште?
— Предузимање тих акција често се представља као одговор на неке војне вежбе Русије. То јесу озбиљне снаге у неком војном смислу, али мислим да за Русију копнене снаге које се тамо лоцирају нису озбиљна претња. За Русију је највећи проблем инсталирање тих противракетних система који могу да буду и офанзивни. Жалим што су односи између две словенске земље — Пољске и Русије — тако лоши, али то је историјско наслеђе. Положај Пољске није био лак, она је земља између две велике силе — Немачке и Русије. Видимо да долази до једног цивилизацијског укрупњавања, и било би добро да се словенска идеја обнови. Кад говорим о Румунији, она је све до 19. века била веома блиска Србији, и дан-данас у Румунији постоји изрека да Румунија има два пријатеља — Црно море и Србију, али у 19. веку долази до секуларизације, одвајање од духовног наслеђа, они се онда базирају на ту своју романску цивилизацију и долази до удаљавања од Србије.
У Србији је био турски председник, али ће његова посета остати упамћена и по певању шефа српске дипломатије. Како тумачите тај гест?
— Мој утисак, али и утисак једног доброг дела српске јавности, јесте изван укуса, то је била снисходљивост коју је званична Србија показала према Турској. Једно је гостољубље, а друго је снисходљивост, и мислим да је остао мучан утисак. Србија мора да води рачуна о свом достојанству. Ова ме је посета уверила, с обзиром на то да је упућен позив привредницима из Турске да улажу, да су домаћи привредници апсолутно дискриминисани у односу стране инвеститоре. Искуство је показало, Јоже Мецингер и други угледни економисти су показали егзактно да једна земља која се само ослања на стране инвестиције не може да обезбеди економски развој. Оне могу да буду само допунско средство. Србија мора да се окрене себи. Уколико не дође до неког озбиљног, суштинског заокрета у вођењу економске политике, Србија ће се пре или касније суочити са озбиљним проблемима.
