Први циљ ове резолуције био је, према мишљењу историчара Александра Павића, да Република Српска покаже да неће дозволити чак ни могућност да Србија и Српска неким случајем буду припадници различитих војних блокова.
Неће НАТО још Босне видети
„Ово је врло јак потез, који је такође и брана, осим ако се радикално не промени однос политичких снага у Српској, уласку Босне и Херцеговине у НАТО. Оно што мало квари причу јесте што се опозиција практично ставила на супротну страну, не само од владајуће коалиције, него и од државног и народног интереса и Републике Српске и Срба са обе стране Дрине. Опозиција неће моћи да избегне историјску одговорност зато што је покушала да спречи доношење те врло битне резолуције“, истиче Павић за Спутњик.
Декларација о војној неутралности Републике Српске, указује са друге стране аналитичар из Бањалуке Анђелко Козомара, практично нема значај зато што Српска нема своју војску него је она у оквиру одбрамбених снага БиХ.
„Дакле, БиХ може да уђе у НАТО без те резолуције, али морално, политички, није добро да то ураде заједничке институције на нивоу БиХ без сагласности српског народа. Оно што је врло битно јесте да су њеним изгласавањем владајуће странке дале јасан сигнал какво ће бити опредељење грађана Српске дође ли до референдума о уласку БиХ у НАТО“, прецизира своје становиште Козомара за Спутњик.
Резолуција, сматра Козомара, нема никакав значај на незаконито књижење војне имовине која је припадала војсци Српске и коју сад насилно покушавају да укњиже на армију БиХ.
„Претпоставке су да би, кад би БиХ ушла у НАТО, та имовина и те најатрактивније локације припале Алијанси. На пример, једна од њих је у строгом центру Бањалуке, огромне површине, затим је једна у Хан Пијеску, око којег је избио спор и који је најдоминантнија кота у БиХ одакле савременим уређајима могу да се прате савремене армије, али и да се прислушкује велики део територије Западног Балкана“, прецизира Козомара.
Појединац, партија, па тек онда Српска
Одговор на питање зашто тамошња опозиција у свему овоме није хтела да учествује, наглашава Козомара, јесте врло једноставан — њихови ментори, пре свих Амбасада САД и Амбасада Велике Британије, али и Бакир Изетбеговић, који их је пригрлио у власт, забранили су им да учествују у томе.
„Приметно је да се о важним националним питањима најпре огласи Амбасада САД, сличан став дан касније има ОХР, а онда исти став као папагаји понављају представници Савеза за промене“, категоричан је Козомара.
Консензус народа у Републици Српској, према тврдњи Александра Павића, јесте неспоран и то што су странке подељене никако не значи да је подељен и народ.
„Мислим да је опозиција решила да је једини начин да дође на власт тај да садејствује са странцима и Бакиром Изетбеговићем. У том смислу они се практично баве опструкцијом. То сад није више ни ствар убеђења колико бирање једне антидржавне политике, отприлике ’што горе то боље‘“, напомиње Павић.
Циљ им је, појашњава Павић, да уздрмају институције јер на изборима перманентно лоше пролазе последњих неколико година и сви су изгледи да ће 2018. године проћи катастрофално због њиховог понашања. И онда виде, додаје тај историчар, светло на крају тунела у македонском сценарију који је пре неколико недеља отворено призвао и легитимисао Драган Мектић, један од челника СДС-а и министар за безбедност на нивоу БиХ.
„Званично Сарајево или високи представник могу нешто да покушају гледе ове резолуције, али ни они не могу као до пре неколико година да се понашају кабадахијски. Ако неки високи представник, рецимо сад Валентин Инцко, проба да се понесе као Педи Ешдаун, неће му успети. Једноставно, Српска је сад много јача него што је била тад. Плус има Русију, која из принципијелних разлога подржава Дејтонски споразум, и Србију, која каже да ће штитити и БиХ али и Републику Српску“, сугерише Павић.
Постоји опасност, наводи Павић, да Бакир Изетбеговић уз помоћ његових сарадника из редова опозиције у Српској проба нешто да уради, али ће то само хомогенизовати и бирачко тело и владајућу коалицију, тако да би то било осуђено на пропаст.
