Он је представљен као неодговорни лудак, који угрожава животе самих Американаца, па је стога његово убиство, а успут и уништење цијеле његове државе, са свим њеним становницима, не само нужан, већ и племенит циљ.
Да би зло било веће, иза овакве пријетње актуелног првог човјека САД, изговорене баш за говорницом Уједињених нација, стоји не само могућност остварења, већ и неки претходни покушаји. Наиме, прије 65 година, Америка је на ову државу изручила више бомби неголи на Јапан током цијелог Другог свјетског рата, готово је у потпуности разорила и убила више од три милиона људи. У суманутом науму да посао доведе до краја и докрајчи овај нечувени масакр, Америку су тада спријечиле Кина и Совјетски Савез (данашња Русија), најодлучније запријетивши војном интервенцијом.
Бројни Американци, у блаженом незнању којем су се препустили, не знају ништа о овој епизоди из своје „славне“ прошлости. Стога им је и много лакше представити Сјеверну Кореју и њеног лидера на начин како то чини америчка „дубока држава“. Веома је корисно убиједити сопствени народ да хидрогенска бомба из Сјеверне Кореје само што није пала на његову главу. Зато се не смије штедјети на војним програмима, а мора се пристати на ограничење људских права и слобода у својој држави.
Али, као да нуклеарне бомбе нису довољне. Посљедњих мјесеци се нашироко расправља о сајбер-рату којим се Сјеверна Кореја супротставља оркестрираним пријетњама напада. Америчка јавност се подсјећа да је, новембра 2014. године, компанија „Сони“ претрпјела хакерски напад у циљу спријечавања дистрибуције филма „Интервју“, грубе пародије на рачун Ким Џон Уна. „Сони“ је констатовао учињену штету и, фактички, одустао од дистрибуције филма.
Надаље, износе се примјери сајбер-напада на берзу у Јужној Кореји, програме АТМ машина (банкомата) уз крађу огромног броја персоналних података и могућност узимања новца са рачуна грађана. Агенција за националну безбједност Америке (НСА) недавно је изразила вјеровање да хакери из Сјеверне Кореје стоје иза напада вирусом „WannaCry“.
Овај вирус закључава хард диск компјутера и тражи надокнаду од триста долара, изражену у биткојнима (најпопуларнијој свјетској криптовалути) да би се одблокирао. Причињена штета, кажу амерички стручњаци за компјутерску безбједност, није била велика (свега 140 хиљада долара), али упозоравају да ова епизода показује да „не постоје линије које Сјеверна Кореја неће прећи“. Коначно, води се расправа о бојазни да, преко самог биткојна, Сјеверна Кореја практично обесмисли строге санкције које према њој примијењује глобални банкарски систем.
Да би се комплетирала ратна реторика, саопштава се да елитна хакерска јединица унутар Војске Сјеверне Кореје, „Јединица 180“, броји око шест хиљада компјутераша, а друга, „Јединица 121“, свега њих 1.800. Међутим, кажу, јако су опасни јер дјелују преко сервера других земаља као што су Кина, Малезија и неке локације у Источној Европи. Руски хакери су, овом приликом, били изостављени.
Питање шта је од свега овога истина, а шта није, овдје нема никаквог значаја. Суштина је у проналажењу кривца за све што се дешава, или ће тек наступити. Стога, све будуће пљачке у сајбер-свијету (а више је него сигурно да ће их бити много) бивају олакшане. Ко год да их почини, зна се ко ће бити једини кривац. Зли краљ сајбер-свијета — Ким Џонг Ун. А ако је он макар и дијелом заслужан за хајку која се дигла на њега, ваљало би га охрабрити да настави тим путем. Боље то него хидрогенска бомба.
