Њемачки бирачи су на изборима које је очекивала цијела Европа поново повјеровали Ангели Меркел. Она их је увјерила да привреда стоји добро, а да је једино она у стању да се избори да тако и остане. Међутим, Њемачкој је било добро у мјери у којој је другим чланицама ЕУ ишло лоше.
На највишим политичким нивоима у свијету годинама се (иза сцене) дискутовало са Њемачком уз оптужбу да је она безобзирно искористила финансијску кризу. Док су све остале велике државе — САД, Велика Британија, Јапан и Кина дале свој допринос у обезбјеђивању стимуланса за глобални раст економије, Њемачка се затворила у своје „мало“ тржиште, звано еврозона. Она је то урадила са циљем како би њени индустријалци могли што дуже да забаце своје удице у државе периферије еврозоне.
Клајд Престовиц („Интернешенел економи“) у тексту под насловом „Њемачка је невидљиви манипулатор валутом“ дао је сликовито објашњење: „Немојте да се бринете, ваша локална група њемачких индустријалаца је овдје да би вам помогла да сазнате шта су то структурне реформе које смо (иначе) ми створили са нашим партнерима у злочину (ММФ-ом, ЕЦБ и Европском комисијом), а које су срушиле вашу економију и ваш дуг учиниле још више неодрживим. Боже мој, зар нисмо ми Њемци великодушни?“
Њемачка је својом владавином у ЕУ и еврозони вјештачки створила јефтину валуту на основу које њена привреда има конкурентске предности на тржиштима у развоју. Од 2008. године њен суфицит у спољној трговини је био огроман и кретао се у распону од двјеста до двјестапедесет милијарди америчких долара годишње.
Евро је омогућио Њемачкој неслућен развој који се заснивао на слободном и неограниченом извозу. Она, иначе, представља највећег свјетског извозника, јер експортује више од половине свог БДП-а, што је процентуално много више од Америке или Кине. Она је својим извозом роба, услуга и капитала „угушила“ мање и слабије развијене чланице ЕУ. Од тренутка настанка, тај је процес имао „саморазвијајући карактер“, што је значило да је сваким новим циклусом добијао на снази и убрзању. Грчка, Португалија, Шпанија, Ирска, Италија… све су дубље тонуле у дугове и све су мање имале моћи да их отплаћују.
Упорна и све обилатија одбрана евра од стране Европске комисије и Европске централне банке (ЕЦБ), у својој економској суштини, представљала је одбрану конкурентске способности њемачке привреде на свјетском тржишту. И ништа друго. Јер иако ЕЦБ утврђује јединствену краткорочну камату на позајмице које даје и иако државе еврозоне све извозне и домаће трансакције утврђују у евру, само је илузија да постоји једна валута. Истина је да се однос размјене долара и евра и евра са другим валутама утврђује као просјечан однос различитих вриједности националних евра. Није иста вриједност евра у Њемачкој и Грчкој, Шпанији или којој другој земљи која је у економским невољама и тражи помоћ. То је доказано на финансијском слому Кипра, када су успостављена бројна ограничења у циљу обиљежавања „кипарског евра“ и забране његовог изношења.
Вриједност/цијена новца утврђује се на основу висине каматне стопе која прати поједине вриједносне папире. Када су улагачи у кипарске банке остали без огромног дијела своје главнице („шишање“) није требало много мудрости да се предвиди њихов бијег првом могућом приликом. Када се то исто најављивало и у Грчкој или Италији, неодољиво је подсјећало на маркетиншки слоган: „Улажите у њемачке банке, оне су најсигурније“.
Све се ово још јасније показивало у различитом цијенама (каматним стопама) за државне записе чланица еврозоне. Државно задуживање је било све скупље, код свих осим Њемачке, а код неких проказаних држава камата се одавно винула у небо. Њемачке еврообвезнице су биле на путу да плаћају негативну каматну стопу, што се убрзо и остварило. Тренутно, оне доносе приход од минус два одсто, што значи да њихови купци плаћају привилегију што Њемачкој позајмљују свој новац.
Приликом увођења евра, економисти су се питали „да ли ће Њемачка постати европска, или ће Европа постати њемачка“. Реизбор Ангеле Меркел је разријешио дилему. У корист Њемачке.
