Бабишови досадашњи коалициони партнери, социјалдемократе (ЧССД), пратећи тренд свеопштег политичког банкрота европске социјалдемократије, доживели су тоталну катастрофу, успевши да освоје само 7,2 одсто гласача, 13,3 одсто мање него на претходним изборима, и да са првог падну на шесто место.
На другом месту, далеко иза АНО, са 11,3 одсто следи конзервативна, економски либерална и умерено евроскептична Грађанска демократска странка (ОДС), баштиник идеја свог оснивача, бившег председника Чешке Вацлава Клауса.
Залажући се за више директне демократије тј. за референдуме швајцарског типа, на овим изборима је са сличним резултатом прошла и антиимиграциона, изразито евроскептична, антиисламска, па и отворено националистичка странка Слобода и директна демократија (СПД), придобивши 10,6 одсто бирача. Куриозитет, најблаже речено, за странку оваквог типа и светоназора јесте што се на њеном челу налази Томио Окамура, Јапанац, али по мајци Чех.
Нешто бољи резултат (10,8 одсто) од СПД, остварили су и Пирати, типична антиестаблишмент странка.
Пето место су заузели нереформисани комунисти са 7,7 одсто гласова, 7,2 одсто мање него 2013. — уз социјалдемократе, највећи губитници ових избора.
Комунисти, аутентична и искрено левичарска странка, оштри критичари неолиберализма, ЕУ и капитализма уопште, нису успели да се одрже на својих стандардних између 10 и 15 одсто гласова.
Изборни цензус од 5 одсто прешли су још демохришћани (најмањи партнер у досадашњој влади), као и коалиција регионалних и локалних лидера Градоначелници и независни са 5,1 одсто гласова. На крају, буквално у фото-финишу, са гласовима из великих градова, цензус је за длаку прешла и грађанска, либерална и проевропска партија ТОП 09.
Као што се види, талас партија радикалне или екстремне деснице које освајају више од психолошких 10 одсто (СПД) је стигао и до Чешке. Али зато, на другој страни, присутна је, као у Португалији, Шпанији или Грчкој, странка екстремне левице, променљиве снаге, али ипак присутна, као и једна чисто антиестаблишмент странка, без неког одређеног политичког садржаја.
Кључни разлог за ово лежи, помало парадоксално, у националној и етничкој хомогености Чешке као државе (90 до 95 одсто становништва чине Чеси). Тамо где су европске државе национално и етнички хомогеније, а где не постоји јака национална траума („Тријанонски синдром“ у Мађарској) или фикс-идеја о спољној опасности (Пољска), долази, или може доћи, до успона или бар солидних резултата левице или екстремне левице (Португалија, Шпанија, Грчка, па сад донекле и Чешка), односно антиестаблишмент странака (Италија) док на другој страни, тамо где је присутна све већа имиграција, односно где не постоји национална хомогеност, долази до успона радикалне или екстремне деснице.
Механизам свега овога, иако наизглед делује компликовано, заправо је прилично једноставан. Тамо где смо сви „ми“ исти у националном, етничком, верском и културном погледу и самим тим осећамо сигурност у овим категоријама, немамо око чега да се делимо, па до изражаја ту може доћи припадност одређеној класи, професији, региону, субкултури, итд. На другој страни, тамо где је присутан одређени, а временом, било стварно било у перцепцији, све већи и већи број „оних других“, национално, етнички, верски и културно битно различитих од „нас“, један део већинског становништва (5-15 одсто) због осећаја идентитетске угрожености, има потребу да (п)ојача(ва) свој национални идентитет, временом индукујући то и на остатак популације.
Ипак, зашто онда, упркос националној хомогености, у Чешкој ипак постоји готово апсолутни консензус свих релевантних политичких странака око неприхватања избегличких квота ЕУ, односно жестоко противљење имиграцији, макар и симболичној?
Одговор се налази у следећем — историјско искуство са мултикултурализмом и са једном националном мањином. И то лоше, врло лоше. Чак и трауматично.
Наиме, радило се о изузетно цивилизованој, али због тога не мање хегемонистички настројеној националној мањини, која је још од средњег века била присутна у Чешкој и дала изузетни допринос развоју те државе. У питању су судетски Немци, већински насељени по ободу Чешке, као и по већим градовима.
Судетски Немци, до 1918. припадници „владајућег народа“, у једном тренутку су чинили 30 одсто становништва Чешке, односно 23 одсто на нивоу целе Чехословачке. По доласку нациста на власт јануара 1933, у октобру се у Чешкој оснива Партија судетских Немаца Конрада Хенлајна, са финансијском подршком из Берлина. Две године касније, она, окупивши више од две трећине немачких гласова, на изборима осваја прво место са 15 одсто, прешишавши и главну чехословачку странку.
Све веће међуетничке напетости изазване понашањем Хенлајнове странке, уз пратеће оркестрирање из Берлина, резултирале су Минхенским споразумом 1938, којим су Велика Британија и Француска пристале на Хитлерову анексију Судета, а да Чехе ништа нису ни питали.
Управо ову тешку колективну трауму је имао у виду Вацлав Клаус када је тражио, у замену за сопствени потпис Лисабонског споразума, да Чешка буде изузета из Повеље о основним правима ЕУ, како би избегао могуће захтеве потомака судетских Немаца за враћањем имовине, а имали су је и чешки бирачи на овим изборима, дајући гласове мање или више антиимиграционо расположеним странкама.
А са ким год „чешки Трамп“ Бабиш буде формирао владу (највероватније са ОДС), будући да је у позицији да бира кога хоће, мораће да води рачуна о врло јасном и недвосмисленом ставу Чеха, који су поручили да им никакве нове националне мањине или паралелна друштва, макар и у најави, нису потребни.
Не из хира, не из ксенофобије или одсуства хуманости, већ због уједа змије, због којег се и гуштера плаше.
