Још је живо упозорење професора на Универзитету у Берклију Јасмине Вујић, која је један од наших највећих стручњака за нуклеарну физику. Пре две године, противећи се продаји „Телекома“, она је нагласила да стратешке ресурсе никако не треба продавати странцима.
„Ако продамо нашу енергетску и телекомуникациону инфраструктуру, обрадиво земљиште, воду, бићемо окупирана колонија и наши људи ће радити за храну, а то је дефиниција ропства“, рекла је Вујићева.
Да ли су је слабо чули, или је тада већ било касно, тек министар заштите животне околине Горан Триван недавно је изјавио да је распродаја пијаће воде равна националној катастрофи. Како смо дошли у ту ситуацију када је Устав Србије недвосмислен да су природна богатства у државној својини. Тиме што су дате под концесију или су пунионице воде приватизоване, чак 90 одсто ресурса пијаће воде практично је под контролом странаца, тачније три светске компаније из Немачке, Француске, Холандије и америчке „Кока-коле“.
Иако, као и вода, обрадиво пољопривредно земљиште по Уставу не може бити у рукама странаца, недавним изменама закона о пољопривредном земљишту за десет година смо само пролонгирали његову продају држављанима ЕУ, на шта нас обавезује Споразум о стабилизацији и придруживању. Међутим, мимо слова Устава, до ње су неки већ дошли куповином пољопривредних фирми, које су поред објеката поседовале и земљиште.
На недавној међународној конференцији о минералним ресурсима у Србији, који су по Уставу такође природно богатство, најављено је да нас ускоро очекује велики бум у рударском сектору. Помоћник министра рударства и енергетике Синиша Танацковић је рекао да је у Србији дошло до експанзије геолошких истраживања и да имамо више од 220 експлоатационих поља и преко 130 истражних поља на којима се обављају геолошка истраживања. Наравно, актери су углавном странци. Он сматра да ће рударски сектор са садашњих 1,5 одсто БДП-а земље у наредном периоду чинити дупло више, три одсто БДП-а.
Скупу је присуствовало више амбасадора, а британски, канадски и аустралијски готово су се утркивали објашњавајући како престижно светско искуство и најмодернија технологија и опрема баш њихове фирме препоручује за српске партнере.
Да покушај продаје „Телекома“ није био толико транспарентан, па је изазавао велико негодовање јавности, па и петицију коју су између осталог потписали многобројни интелектуалци у земљи и свету, ко зна да ли би он данас и даље био српски. За разлику од тог случаја, продаја пунионица воде кренула је тихо, рекло би се у потаји још 2004. године, а да се до скора није ни знало да је мали број извора практично у српским рукама. Концесије се крију као змија ноге, не зна се на колико су потписане ни под којим условима, иако је то законска обавеза.
А према Закону о јавној својини, воде, водотоци и њихови извори, минерални ресурси, ресурси подземних вода, геотермални и други геолошки ресурси и резерве минералних сировина и друга добра која су посебним законом одређена као природна богатства, у својини су Републике Србије.
На природном богатству може се стећи концесија или право коришћења, односно искоришћавања, у складу са посебним законом. У добра од општег интереса у јавној својини спадају пољопривредно земљиште, шуме и шумско земљиште, водно земљиште, водни објекти, заштићена природна добра, културна добра, због чега уживају посебну заштиту.
Професор Уставног права на новосадском универзитету Слободан Орловић за Спутњик управо на то подсећа и каже да до сада није била пракса европске уставности да неко природно богатство, попут воде, добије посебно место у уставу. Истиче, међутим, да би она као важније природно богатство од других, могла да буде издвојена.
„Србија ће у догледно време, како прогнозе наговештавају, имати проблем са, пре свега, питком водом. У том смислу, мислим да би промена Устава где вода добија посебан уставни статус заштите, као природно богатство од највеће вредности, била прихваћена на референдуму од стране бирача“, каже Орловић.
До тада, уколико се брзо жели ограничити коришћење водних ресурса или управљање њима само од стране државе, Устав је оставио такву могућност и то се, напомиње он, може уредити законом.
А Србија је баш недавно добила нови Закон о водама. Примењује се од 1. јуна ове године и странци практично и даље могу да поседују наша изворишта. Према том закону, вода са водним земљиштем представља неотуђиво јавно водно добро које се може дати на коришћење, а водно земљиште у закуп најдуже 15 година. Уколико је реч о изградњи објеката на водном земљишту онда закуп може максимално да траје 50 година.
Србија има више од 400 изворишта питке воде, што ју је по анализи УН уврстило међу првих педесет земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде. Од тога се експлоатише 20 одсто извора, а по рачуници економисте Наде Видовић, 90 одсто њих контролишу странци. Зато се може десити да вођени профитом српску воду пласирају у иностранство, а Србији њена вода практично остане ван домашаја, или извориште буде неконтролисано експлоатисано и исцрпљено.
Децембра 2015. године лидер Народног слободарског покрета Мирослав Паровић је Скупштини Србије доставио предлог Декларација о заштити стратешки ресурса Србије. За Спутњик каже да су као ванпарламентарна групација поднели ту иницијативу али да о томе никада није било речи.
„Декларације није никада ушла у скупштинску процедуру иако мислим да је веома битно да се као друштво замислимо пред чињеницом да је добар део тих ресурса још од 2.000. године приватизован и дошао у руке странаца“, каже Паровић. Он сматра да морамо да гледамо како да заштитимо оно што је преостало од ресурса.
„Једини начин је да то законом дефинишемо и да законом не дозволимо да се многи стратешки ресурси као што су земљиште, воде, минерални ресурси, телекомуникациони и енергетски објекти приватизују. Једни начин је да остану у државној својини. Наравно да се њима домаћински, професионално управља како би и будуће генерације макар минимум независности и суверенитета имале у својим рукама. Овако како је кренуло ништа неће остати“, упозорава Паровић.
После заинтересованости странаца за рудна богатства Србије, на питање има ли Србија разлога за страх да ће се тим ресурсом окористити други, професор на Рударско-геолошком факултету у Београду Божо Колоња за Спутњик каже да опасности нема ако држава буде одговорно радила свој посао.
„Рударство је такав бизнис, поготово кад су у питању велики капацитети. Тако се то ради и у Аустралију, Јужној Америци, Чилеу, Перуу, и то првенствено кад су у питању бакар и злато. Све зависи од државе, која треба да води рачуна да у том послу нађе свој интерес“, каже Колоња.
Некадашњи државни секретар за рударство и геолошка истраживања у Министарству енергетике и рударства, Златко Драгосављевић такође сматра да је све у рукама државе.
„Компанија која евентуално и добије лиценцу за експлоатацију минералних сировина не постаје и њихов власник. Питање власништва над минералним сировинама је јасно дефинисано Уставом Републике Србије — према њему, држава је власник свих минералних сировина“, наглашава он за Спутњик.
Држава је, каже, та која на основу студије о изводљивости и главног пројекта експлоатације, дефинише који је то годишњи обим сировине који се може експлоатисати.
