Реч је о потреби да се пронађе нешто заједничко, непроменљиво, исконско, нешто што се не мења без обзира на промене у друштву, на напредак технике и технологије, каже у разговору за Спутњик Јулија Созина, представница Института за превођење из Москве.
Нови наслови објављени у оквиру едиције „Сто словенских романа“, покренуте пре десет година са идејом да промовише савремену словенску књижевност унутар словенског света, представљени су на овогодишњем Сајму књига у Београду.
Ова едиција представља антологијски избор словенских романа написаних после пада Берлинског зида, а у последњих пар година посебно је активно превођење дела словенских аутора на руски језик.
Када је реч о српским писцима, на руски су до сада преведена два од десет одабраних наслова. Реч је о романима „Мадонин накит“ Ласла Блашковића и „Ситничарница ’Код срећне руке‘“ Горана Петровића.
Према речима Јулије Созине, књижевност савремених словенских аутора је веома разноврсна, а оно што их на неки начин повезује јесте однос према транзицији кроз коју су у протеклих пар деценија прошле све словенске земље. Тај период је оставио дубок траг у нашем односу према животу и друштву, сматра наша саговорница.
„Ипак, чини ми се да словенска књижевност сада добија нови подстицај за развој. Реч је о делима веома високе уметничке вредности. Словенски писци озбиљно се посвећују неким дубинама, традицији, духовним начелима која не сежу само у последњих 200 до 300 година, до 20. или 19. века, када је већина словенских књижевности и почела да се развија, него до самих почетака словенске писмености“, наводи Јулија Созина.
Она сматра да је реч о потреби да се пронађе оно што је заједничко, непроменљиво, исконско, што се не мења без обзира на промене у друштву, на напредак технике и технологије.
Јулија Созина, међутим, указује и на један проблем који је постао посебно видљив током рада на преводима дела словенских писаца, а то је недовољно познавање историје и културе појединачних словенских народа.
„Сада смо, на пример, с намером прекинули рад на овој едицији, да бисмо до краја године објавили — заклели смо се да ћемо то учинити — ’Гробницу за Бориса Давидовича‘ Данила Киша. Ову књигу објављујемо у едицији ’Српска реч‘, у којој је раније објављена и Антологија савремене српске приче. Мислим да управо ова едиција може да допринесе разумевању српског романа и српске књижевности“, каже наша саговорница.
Говорећи о познавању словенске културе у Русији, Јулија Созина објашњава да су значајне фигуре западноевропске или америчке културе познате свима, док је, како се испоставило, словенска културна баштина прилично велика непознаница.
„Чак ни словенска класика није преведена. Немачка јесте, енглеска јесте… Постоји много пропуста — човек прочита текст, види да је прича одлична, језик је прелеп и онда се одједном појављује неко чије му име ништа не говори, а јасно је да је реч о некоме ко је важан — рецимо, Доситеј Обрадовић или Данило Киш… И онда иде у библиотеку или на интернет и добија само штуре информације о томе да је тај неко некада живео и писао. Ако жели да прочита нешто, да сазна више, схвата да превода нема“, наводи Јулија Созина.
Задатак преводилачког тима који она предводи јесте да се ти пропусти исправе. Постоји, међутим, још један проблем, а то је мали број преводилаца који, како је истакла наша саговорница, поред тога што добро говоре српски језик, треба одлично да владају и матерњим руским језиком и да познају српску културу и историју.
С обзиром на то да је интересовање руских читалаца за српску књижевност веома велико, Институт за превођење из Москве настоји да образује искусне преводиоце који би у будућности могли да надоместе овај недостатак и да, поред већ познатих Иве Андрића, Горана Петровића и Милорада Павића, представе руским читаоцима и друге значајне ауторе који су писали и пишу на српском језику.
У оквиру едиције „Сто словенских романа“, поред дела Ласла Блашковића и Горана Петровића, на словенске језике се преводе и романи Срђана Ваљаревића, Светислава Басаре, Виде Огњеновић, Давида Албахарија, Драгана Великића и других писаца.
