У пролеће 1912. године у близини Познања, тадашњег немачког града Посена, у породици барона Фон Брауна се родио син који је добио име Вернер. Сви његови преци су још од 16. века били војници, а отац, Магнус фон Браун, постао је службеник.
Фон Брауново детињство тешко да је могло указивати каква будућност чека потомка чувених барона и официра: у гимназији Вернер скоро да је пао на другој години због лоших оцена из математике и физике. Али мали Браун је показао изузетан слух за музику.
Истина, упркос лошем академском образовању, успео је и да стигне до привођења и хапшења због лансирање ракета и ватромета ручне израде. После овог скандала, млади Фон Браун је склоњен у интернат Хермана Лица, који је био познат по строгоћи и конзервативизму. Тамо је Вернер наишао на књигу која је преокренула цео његов живот. Била је то невелика брошура Хермана Оберта под називом — „Ракета за међупланетарни простор“.
Оберт, који је иначе био професор физике, конципирао је свој рад у три тезе:
1) могуће је летети у космос; 2) летелице могу носити људе и вратити се назад; 3) такви летови морају имати практичну примену.
Тринаестогодишњи Фон Браун био је импресиониран књигом. Међутим, тада није у потпуности разумео значење формула које је користио Оберт. А онда је Вернер показао карактер: за две године постао је најбољи из физике и математике. Већ 1927. писао је свом идолу доста разумно писмо и објавио први чланак о будућности летилица.
Будућност је предодређена: 1930. године Фон Браун постаје студент Високе техничке школе у Берлину и Обертов асистент у експериментима са млазним моторима. Тезу је одбранио већ са 22 године. Тада је једини проблем остало обезбеђивање потребних средстава за даљи развој.
Убрзо је пронађен „спонзор“ — војска.
После Првог светског рата Немачкој је било забрањено да има моћну артиљерију. Међутим, забране се ни на један начин нису односиле на пројектиле. Стога су оружане снаге Вајмарске републике биле веома заинтересоване за ову врсту оружја. Године 1933. нацисти су дошли на власт и било који обећавајући развој оружја добио је одличне шансе за имплементацију.
Нациста
До 1934. године Фон Браун је већ успео да развије пројектиле који су могли да одлете два километра у висину. Био је то велики успех, па убрзо након тога предлаже почетак развоја млазних авиона и балистичких ракета.
У августу 1936. године почиње изградња ракетног центра на североистоку Немачке — центар ракетног програма постало је острво Узедом и село Пенеминде. За директора програма именован је Валтер Дорнбергер, шеф немачке ракетног програма и у периоду пре него што су нацисти дошли на власт, док је техничким аспектима руководио Фон Браун.
Године 1937. Фон Браун се придружио Нацистичкој партији. С једне стране, чинило се да није делио нацистичке идеје. Са друге, никада није имао никаквих моралних дилема што се тиче те епизоде нити се изјашњавао да ли се каје због чланства у НСДАП-у.
Колики интерес је Хитлер је показивао за развој балистичких ракета говори и следећи податак: у периоду најтежих борби Другог светског рата, када се одлучивало о судбини света на Стаљинграду и у Курску, на развој пројектила Фон Брауна потрошено је само два пута мање средстава од оних уложених у производњу тенкова.
Фон Браун није био кабинетски научник и књишки мољац упознат са црном стварношћу нацистичке државе само на основу саопштења Гебелсовог министарства, а ни чин СС штурмбанфирера није носио само због престижа. На његовом радном месту, у бази за тестирања Пенеминде, постојао је обиман истраживачки и производни комплекс, а Фон Браун је савршено знао чији је рад користио и на чему је радио. Непосредни извршиоци воље генијалног пројектанта биле су хиљаде затвореника.
Дакле, Пенеминде није био само истраживачки центар и фабрика, већ и концентрациони логор.
Кроз логор „Дора“, у којем су склапани мотори за ракете „Фау“, прошло је преко 60.000 затвореника који су радили напољу на просечној температури од осам степени Целзијуса. Сећања преживелих на услове живота у логору не остављају равнодушним: „Било је изузетно тешко радити цео дан на ветру који дува са мора, и све то више гладан него сит“.
Умрло их је око 20.000.
Хитлер је 1942. наредио производњу ракета А-4, познатијих као „Фау 2“. Међутим, за кратко време није било могуће покренути масовну производњу, а у ноћи 18. августа 1943. године Британци су извршили велики ваздушни напад на Пенеминде. Више од двеста заробљеника у концентрационом логору и више од сто Немаца је погинуло. Генерал Луфтвафеа, одговоран за противваздушну одбрану Пенеминдеа, починио је самоубиство.
Тек у јануару 1944. стигли су први пројектили из „Доре“, а у септембру је „Фау 2“ почео да дејствује по Лондону, а касније и по Антверпену.
Година 1944. била је време огромних тешкоћа за самог Фон Брауна. На пролеће га је Гестапо ухапсио под оптужбом да развија планове за свемирске летове на штету војних програма. Његово пуштање на слободу лично је тражио рајхсминистар наоружања Алберт Шпер.
Треба напоменути да је војни ефекат коришћења „Фау 2“ био минималан. Оружје одмазде „Фау 2“ није имало довољну прецизност ни давало очекиване резултате. У међувремену, Рајх је падао у амбис: са истока се Пенеминдеу приближавала Црвена армија.
Фон Браун није желео да падне у руке Русима. У априлу је његова група евакуисана у Баварске Алпе носећи са собом сву техничку документацију. Фон Браун и његове колеге предали су се Американцима 2. маја 1945.
Американац
У Сједињеним Државама Фон Брауна је прво сачекао хладан пријем. Американци су спровели велику операцију „Скрепка“ у циљу пребацивања немачких научника из Европе преко океана. Укупно, више од 1.600 стручњака је одведено из Немачке, не укључујући чланове њихових породица.
Фон Браун и колеге су у почетку дали лажне биографије, да би се, после кратког времена, ипак представили правим именима. Први задаци немачких ракетних стручњака били су обнова програма „Фау 2“ и отварање архива. Постепено, животи су им се враћали „у нормалу“. Фон Браун је добио званични државни посао, оженио се и почео нови живот.
На почетку, Американци нису гајили посебан ентузијазам за ракетни програм. Штавише, на прве пројекте Фон Брауна и Дорнбергера гледали су као на фантазије пруских ратника који су сишли са ума: војне орбиталне станице са нуклеарним оружјем и посадом коју чини на стотине астронаута.
Међутим, Фон Браун је постепено схватио да је неопходно успорити причу, а планови за освајање свемира добили су присталице не само у Пентагону, већ и у друштву. Браун се чак дивио Волту Дизнију, који је учествовао у популаризацији идеје о путовању у космос.
Поред комуницирања са јавношћу, Фон Браун је „бомбардовао“ претпостављене и пројектом лансирања вештачког сателита. Међутим, засад је морао да се ограничи на завршетак својих претходних пројектила.
Главна Фон Браунова преокупација у овом периоду била је „Редстоун“ — ракета која је била успешни наставак пројекта „Фау 2“. Ракета „Јупитер Ц“, изграђен на основу ње, на тестовима је однела бојеву главу на удаљеност већу од пет хиљада километара. Био је то сјајан успех.
Међутим, 4. октобра 1957. године, Совјетски Савез је лансирао свој први вештачки сателит са космодрома Бајконур. Након евакуације Фон Брауна и његовог тима у Сједињене Државе, Руси су добили само мрвице немачке ракетне баштине из Пенеминдеа, али су добијене информације, што је у комбинацији са сопственим напорима било сасвим довољне да тим Сергеја Корољева победи у трци у освајању орбите.
Био је то велики ударац за Фон Брауна.
Ни тада Фон Браун није добио зелено светло да успостави паритет у свемиру по сваку цену. Због техничких проблема, лансирање у САД је неколико пута одлагано, али 6. децембра 1957. године, само месец дана након што је СССР лансирао свој, из Кејп Канаверала је лансиран први амерички сателит…
… и одмах је експлодирао.
Након тога, програм вештачког сателита у Сједињеним Државама потпуно је преузео Фон Браун. И 119 дана након совјетског „Спутњика“, амерички „Експлорер“ је отишао у орбиту.
Фон Браун је постао национални херој у САД, а када је 1960. године основана будућа НАСА, апсолутно се није постављало питање питање ко ће је водити.
Задовољство није трајало дуго — 12. април 1961. остао је заувек утиснут у историју света: „Восток“ са Јуријом Гагарином је стигао у свемир. Алан Шепард је отишао у орбиту 5. маја, али су САД поново биле друге.
Убрзо је Кенеди одобрио још један програм као приоритет за НАСА.
За директну реализацију лета до Месеца одговоран је лично био Фон Браун. Коначно, 20. јула 1969. посада са Нилом Армстронгом је слетела на Месец. То је било импресивно достигнуће — за САД, човечанство и конструктора.
Био је то његов највећи и последњи успех у животу. Планирао је и лет на Марс, али све је остало на плановима.
Остало је упамћено Брауново обраћање Армстронгу по повратку са Месеца: „Статистички гледано, моје перспективе су биле веома лоше, али статистички, и ви сте морали да умрете у свемиру, а ја — да седим у затвору на Земљи.“
Вернер фон Браун преминуо је 16. јуна 1976. године.
