Сазнања која је Метан стицао у протеклих двадесетак година објављена су у књизи „Русија — Запад, хиљаду година рата“ (издавачи Академска књига и Информатика), која је, у присуству аутора, представљена на Београдском сајму књига. На почетку разговору за Спутњик, питамо аутора зашто баш русофобија.
„Из личних разлога сам још од деведесетих година прошлог века почео да се занимам за Русију, и то је сада већ четврт века“, каже Метан. „Од када сам 1994. године усвојио једну девојчицу, Рускињу, често путујем у ту земљу и у прилици сам да сагледам колика је разлика између руске стварности и онога што штампа говори о Русији и како је представља. Приметио сам да у западној штампи скоро никада нема позитивних чланака и да је у њој Русија вечито критикована. Схватио сам да то ипак није нормално, будући да увек, на свим странама, имате и добро и зло и да Руси нису ни бољи ни гори од осталих народа. Зато сам покушао да схватим зашто и одакле долази тај другачији третман и то непријатељство.“
Корени непријатељства су, показујете у књизи, стари хиљаду година, настају од тренутка цепања хришћанске цркве на источну и западну. Да ли то значи да је у темељу русофобије однос према православљу?
— Та верска расправа била је основа пре хиљаду година и тада се није радило о конкретној русофобији већ о непријатељству према Грцима и источној цркви. Сада, хиљаду година касније, више се не може рећи да има верске основе. Шизма јесте била један од разлога за започињање непријатељства између Запада и Истока, шизматици су морали да оправдају свој чин тиме што су сатанизовали Грке, Источно римско царство и православље. Та антигрчка, антиправославна пропаганда се после пада Константинопоља само пренела на Русе, јер је Русија постала наследница Византије.
Али међу руским царевима је било више Немаца него Руса, културе и вере су се мешале, зар не би било природније очекивати блискост?
— Русофобија није сталан феномен, она има своје успоне и падове и јавља се по фазама. Немачка русофобија потиче тек са краја 19. века. Она се код Немаца јавља после конституисања Немачког царства које је кренуло да се шири на исток, а територија за ширење била је — Русија.
Како ствари стоје данас? Да ли је Владимир Путин само тренутно за Европу и Америку непријатељ број један?
— Владимир Путин није непријатељ Европе и Америке, више Европа и Америка њега сматрају непријатељем него он њих. Руси су суштински европски настројени и веома тешко разумеју непријатељство које се према њима показује. Европљани Русе сматрају агресивнима, упркос историји која је показала да их је Русија ослободила, и од Наполеона и од Хитлера. Нису, дакле, Руси започињали непријатељства, Русију су нападали и заузимали и Наполеон и Хитлер и немачки цар. Последњих година НАТО се приближио Русији, није се она нашла на његовим границама нити је своја ракетна постројења ставила близу Француске и Енглеске. Учинили су то под изговором интервенисања у Ирану, али свима је јасно поред којих се земаља те ракетне базе НАТО-а налазе.
Значи ли то да и када говоримо о Ирану или Сирији, ми заправо говоримо о русофобији? Шта је све, према Вашем мишљењу, русофобија данас?
— Сирија је типичан пример за двоструке аршине који се данас користе у описивању нечије интервенције. Кад Русија интервенише она је агресивна, а када Америка интервенише, она то ради у циљу ослобођења. Данас можемо видети да је захваљујући руској интервенцији дошло до побољшања ситуације на терену у Сирији, до слабљења сукоба.
Да ли то што је Русија побољшала ситуацију у Сирији значи и да ће бити појачана медијска кампања против ње?
— Апсолутно. Западни медији ће наставити да критикују руско деловање и руске операције, али сада већ морају да признају да је руско деловање потпомогло примиривању ситуације, без обзира што су са презиром гледали на мешање Русије у ту причу. Али без обзира на резултате и даље ће постојати критика. И нико и даље неће споменути да ни 17 година после америчке интервенције у Авганистану талас насиља није опао, напротив. У порасту је.
Како се један Швајцарац са таквим ставовима осећа усред Швајцарске, како је Ваша књига дочекана тамо, имате ли због тога проблема?
— Нисам имао проблема будући да смо ми, као друштво, навикнути да дискутујемо о врло различитим ставовима. С друге стране, Швајцарска је неутрална са политичког становишта и ми зато, рецимо, нисмо усвојили и не подржавамо санкције које је ЕУ наметнула Русији. Али без обзира на све то, већина медија и политички естаблишмент у Швајцарској има ту антируску тенденцију. Али постоји простор за дискусију. Пре десетак дана сам имао конференцију у Женеви и сала је била пуна. Чак и у власти постоје људи који су наклоњени развоју другачијих односа са Русијом. Они јесу у мањини, али постоје.
Какве су у Швајцарској биле реакције на Стоунов документарац „Разговори са Путином“, да ли је било полемика?
— Филм смо могли да видимо на француским каналима који се емитују код нас. Није изазвао неку претерано велику расправу, било је неколико реаговања, чланака. Био је сасвим добро примљен. То је била прва прилика да се Путин сагледа као човек, не само као политичар, да се чује који су његови ставови о бројним питањима. Врло су ретке прилике у којима можете неког политичара на тај начин да упознате. Могли смо да видимо да је то државник који има веома комплексну визију света, са кохерентним ставовима о геополитици, економији, уопште о свету данас и да то није само онај зли Путин каквим га медији представљају.
Прибојавате ли се, с обзиром на комплексност односа Русија—Запад, неких већих сукоба или верујете да ће они ући у неке нормалније токове?
— Морам признати да сам мало песимиста. Мислим да ће економске санкције потрајати још дуго, јер ни Американци ни Немци немају намеру да их укину. Ушли смо у политику стигматизације Русије и западне земље ће увек налазити начине и изговоре да је одржавају. Зато што смо ушли у трку хегемона за контролом над планетом, посебно над природним ресурсима. Сматрам да је капитализам, неолиберализам, идеологија коју покушавају да наметну читавој планети. То је тренутно случај са Северном Корејом. Капитализам не може да поднесе да постоје земље или области у свету које одолевају његовој снази, које нису под његовом шапом. С друге стране, постоје земље попут Кине и Русије које имају свој лични развој, изван глобализоване економије.
Један од начина наметања идеологије изводи се преко медија за које кажете да су један од привилегованих инструмената „меке моћи“?
— Пошто знамо да се рат данас не може водити нуклеарним ракетама, јер су њихове последице несагледиве, једини начин за ту борбу јесу мека средства уз помоћ којих се нешто може постићи. Западни медији су, дефакто, постали средства пропаганде и то се чак и несвесно дешава. Новинари нису ни свесни да су заправо агенти који делују за једну или другу страну. Многи су инструментализовани зато што су убеђени да раде за демократију, њихов труд и напори су злоупотребљени у циљу глобализације и недемократичности. Али ипак треба бити оптимиста. Историја нам показује да истина на крају победи, на почетку је можда тек трачак воде, али на крају пробије пут, као река.
На удару светских русофоба нашли су се и Спутњик и РТ. Верујете ли да је и то краткога даха?
— Не верујем, нажалост, да је краткотрајно. Спутњик и РТ су потребни због разноликости медија на светском нивоу, због разноврсности медијског система, као што су потребни и арапски, кинески и други медији. Неопходно ја да наставе да се развијају и да се њихов глас чује. На Западу су све те тенденције које не иду у корак и уз длаку са глобалном помало скрајнуте, покушавају да их утишају и да им не дају простор. Рецимо, то је као умешаност Руса у америчке изборе, јуче је то било допинговање руских спортиста и ми не знамо шта ће бити следеће, шта ће допринети томе да руски медији буду склоњени.
Постоји ли нешто што мислите да би Русија могла да уради да би се то стање променило?
— Русија само треба да настави истим правцем.
После русофобије могли бисте да се позабавите србофобијом, и то је веома занимљива тема?
— Русофобија и србофобија су два облика исте фобије.
