Када је стални представник Шпаније при НАТО Мигел Агире де Карсер затражио од представника такозване косовске државе да се на састанку са заменицом генералног секретара НАТО Роуз Готемелер не представљају функцијама које обављају, Рамуш Харадинај, човек који воли да се представља као премијер Косова, мора да се у најмању руку осетио непријатно.
Због чврстог Де Карсеровог става, Харадинај је одлучио да не присуствује састанку са високом званичницом НАТО-а, организације пословично наклоњене политици коју спроводе косовски Албанци.
Могуће и да је било притисака да Де Карсер промени став, али не можемо да се отмемо утиску да НАТО званичници нису желели да састанак са најлојалнијим савезником у региону прође у најбољем реду.
Међутим, Де Карсер им је помрсио рачуне и ни за јоту није желео да одступи од свог става. У томе му је сигурно помогло и породично порекло. Наиме, он долази из породице дипломата, његов отац био је први шпански представник у Алијанси, али Шпанија важи за један од најзначајнијих ослонаца српске борбе против једнострано проглашене независности јужне покрајине.
Шпанија је до сада увек имала резерву према одлукама и ставовима које су у оквиру ЕУ утаначене у односу на Косово и Метохију, каже Душан Васић, наш некадашњи амбасадор у Мексику и професор Факултета за пословне студије и право.
„У одређеној мери, она је толерисала неке мање важне догађаје, није инсистирала и затезала конац до краја тамо где је могла, али у генералним ставовима, као што је однос према признању, имала је, као и друге четири чланице ЕУ, директно негативан став. Ни по коју цену није хтела да прихвати Косово као посебну државу“, објашњава Васић.
Састанака између косовских званичника и представника НАТО-а било је и раније, додаје Васић, а Шпанија није наступала толико изричито. Сада је, међутим, каталонско питање натерало Шпанију на радикалнији став.
„Овог пута, изгледа, почело је да излази на површину разумевање дубоких последица једне такве брзоплете одлуке коју су учиниле и ЕУ као целина, а и поједине велике и утицајне државе Запада, мислим пре свега на САД. Шпанија је схватила да уколико радикално не пресече са сваком врстом толеранције према Косову, без обзира да ли се оно појављује са звездицом или без ње, или у овој или оној форми, уколико се створи основ за индиректно признање Косова, то неће бити добро за Шпанију јер неће моћи да брани своју позицију према Каталонији“, сматра Васић.
Може се очекивати да ће Шпанија изричито интервенисати у свакој будућој ситуацији у којој се неко буде представљао као представник независног Косова, додаје он.
„Чак и у УН или у Савету безбедности, уколико Шпанија постане његов нестални члан или на неком другом форуму где Шпанија буде присуствовала, врло је вероватно да ће њена дипломатија тражити да се оној особи која се буде појавила испред такозваног Косова, онемогући појављивање у било каквом државном статусу, већ искључиво као личности, појединцу која је ту присутна.“
Ово је тренутак када почиње да делује домино ефекат одлуке о признању једнострано проглашене независности Косова, каже Васић, јер група држава може једно време да толерише насилно отцепљење и признање независности неке територије.
„Али када се тако нешто деси тим државама, нарочито ако су утицајне у међународним односима, када тим земљама ђаво сепаратизма закуца на врата, онда оне почињу да се постављају и понашају као егзистенцијално угрожене државе и да бране свој интегритет“, каже Васић.
Србија свој интегритет није могла да одбрани војно и политички, али Шпанија ће свој интегритет моћи да одбрани политички, додаје Васић, који се нада да Шпанија неће морати да употреби војну силу како би се одбранила од сепаратизма.
Говорећи о домино ефекту, Васић помиње и ситуацију у Италији, где северне области Ломбардија и Венето захтевају одржавање референдума за већи степен аутономије, а то што је Белгија пружила гостопримство лидеру каталонских сепаратиста Карлесу Пуџдемону, Васић назива парадоксом.
Белгија је већ пролази кроз вишедеценијски етнички сукоб између Фламанаца и Валонаца и Пуџдемонов пријем може да јој се врати као бумеранг, уколико упадне у економску или неку другу врсту кризе, када би се сепаратистичке страсти распламсале.
„Када се једном наруши интегритет и дозволи нарушавање права које штити суверенитет и једнакост држава у међународним односима, то се као бумеранг враћа пре или касније“, каже Васић.
Ти процеси Америку не боле, наставља Васић, јер она је далеко, а и у интересу су им. Што је Европа више заокупљена својим недаћама, инцидентима, поделама, америчка позиција јача, јер европске земље у заштити своје безбедности постају више зависне од Америке.
Под притиском Вашингтона, европске земље повећаваће своје војне буџете и партиципацију буџету НАТО-а. Америка ће европске земље, уколико се сепаратистички процеси у Европи наставе, ставити пред свршен чин.
С обзиром на угроженост и спољне и унутрашње безбедности, САД ће ултимативно тражити већу финансијску партиципацију европских земаља у НАТО-у, закључује Васић.
