Део одговора нуди управо објављена књига познатог руског историчара Олега Ајрапетова, чији је превод на српски објавила издавачка кућа „Клио“.
Књига је допринос дискусији о 1917. години која је неисцрпна тема, јер су ти догађаји били важни и за Русију и за цео свет, рекао је директор и главни уредник „Клија“ Зоран Хамовић на округлом столу организованом у Историјском музеју Србије. О узроцима и последицама Револуције говорили су професор Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Јарослав Вишњаков и домаћи историчари Алексеј Тимофејев, Небојша Дамњановић, Горан Милорадовић и Милан Ристовић.
Тимофејев је истакао да се Октобарска револуција не може посматрати одвојено од Фебруарске револуције, а обе је довео у контекст Првог светског рата. Није случајно што су бољшевици, који су обећавали мир, добили подршку народа, док су организатори Фебруарске револуције тражили наставак рата, рекао је овај историчар у дискусији чији је модератор био новинар Времена Филип Шварм.
За Дамњановића нема сумње да је Фебруарска револуција значајнија од Октобарске револуције и да је, како је рекао, она прокрчила пут за њу.
„Читајући ову књигу имате доживљај чуда. Фебруарска револуција, рећи ће неко, могла се предвидети, али видимо да су сви актери били затечени. Међутим, Русија се истрошила, војска се истрошила. Организам умире кад му откажу унутрашњи органи, па тако умире и организам државе. Ово је први пут да нису официри извели војнике, него су војници извели официре на улице, а иза свега стоји страшна замореност ратом“, оценио је Дамњановић.
Руси у рату, према речима Милорадовића, нису били без успеха — до 1917. године заробили су два милиона аустро-угарских војника и „тој војсци ишчупали срце“, али цена је била страшна и руска војска била је такође исцрпљена. То је ферментисало дубоко незадовољство и у војсци, и код народа, рекао је српски историчар.
Он је такође указао на неуспели покушај спровођења политичких и економских реформи у Русији које су покренуте усред рата.
Учесници округлог стола осврнули су се и на улогу Владимира Иљича Лењина и теорије завере да је он био оруђе страних обавештајних служби. На питање да ли су Лењин и бољшевици били нека врста оруђа Централних сила или су били прагматичари који су по сваку цену желели да изврше социјалну револуцију не бирајући средства, професор Ристовић је оценио да се може рећи и једно и друго.
За кратко време бољшевици су постали снага и највећи профитери кризе јер користе оно што је „већ било на столу“, а то је неуспех политичке елите да реформише друштво. Велике реформе се не праве у време рата, приметио је Ристовић и додао да је то био један од окидача кризе. Немачка, са друге стране, има јасну рачуницу и стало јој је до даље дестабилизације Русије и ту свако има свој рачун и гледа да профитира, додао је Ристовић.
Алексеј Тимофејев, коментаришући за Спутњик теорије завере у вези са Октобарском револуцијом, каже да у свакој револуцији има пуно завера, али да не треба полазити од гласина.
„Нису бољшевици свргли цара, нису бољшевици поделили Русију на више аутономних покрајина, то је тековина Фебруарске револуције. Бољшевици су успели да их задрже у оквиру једног контекста. Сад на који начин, то је као хемиотерапија, неки болесник од хемиотерапије не преживи. Русија је преживела“, каже Тимофејев.
Он подсећа да је Аустроугарска монархија те 1917. године била пандан Русији, а доживела је другачију судбину и распала се.
„Бољшевици су успели не само да задрже све што је имала Руска царевина, него да након 30 година контролишу и много већи простор него царска Русија. Грубо говорећи, бољшевици су успели да одговоре на изазове на које је царска власт хтела да одговори и вероватно би одговорила, у сваком случају планирала је. А привремена влада не само да није могла него није ни хтела да их решава. Фактички, амбис у који је ишла Русија дефакто је био заустављен Октобарском револуцијом“, сматра Тимофејев.
На питање Спутњика да ли је, из перспективе савремене историографије, Револуција била катастрофа или не, професор Вишњаков наводи да је у години обележавања века од Октобарске револуције, то предмет озбиљних дискусија, конференција и округлих столова, а Ајрапетовљева књига се може сматрати доприносом томе.
„У савременој Русији не кажу да ли је то било лоше или добро, да ли је то била трагедија или је напротив Совјетски Савез био велика држава. То су крајње тачке гледишта. Ми сада уз помоћ Револуције покушавамо да постигнемо унутрашњи консензус у друштву, да заједно схватимо шта је то било, како је то стварно утицало на државу, друштво, културу. Она је заиста била кључни догађај. Узгред, није случајно што се у научној и историјској средини термин Октобарске револуције не издваја, него се говори о Великој руској револуцији, тј. то су сви догађаји, и Фебруарска и Октобарска револуција заједно. У том контексту се сада сагледава Револуција, као покушај да се нађе нека консолидација различитих слојева друштва, и либерала, и патриота, најразличитијих слојева становиштва“, навео је Вишњаков.
Није случајно, истиче наш саговорник, што руски политичари, па и председник Владимир Путин кажу да треба имати одмерен приступ и да не треба упадати у крајности.
„Ја бих то упоредио са Француском револуцијом. Без обзира на све крваве догађаје, јакобинску диктатуру, 14. јул и пад Бастиље је дан обједињавања француске нације. Није важно како се односимо према томе што се дешавало. Тако треба радити и да Руска револуција буде неки обједињавајући моменат свих нас, независно од наших погледа и политичких убеђења“, закључио је Вишњаков.
