Зверско убиство у Јекатеринбургу прекинуло је династију која је трајала 300 година. Русија је кренула у „срећну будућност“, а у суштини се завитлао крвави ковитлац који је однео милионе живота.
На ову тему у емисији „Свет са Спутњиком“ говорили су Љубинка Милинчић, ауторка књиге „Последњи Романови — пут патње“ и Ранко Гојковић, аутор књиге „Знаменити Руси у српској историји“.
Мржња с којом су егзекутори убили царску породицу прибавила им је и атрибуте херојства, а да ли смо нешто научили век касније, да ли смо макар ревидирали „крваво херојство“?
„Свака патриотска политичка номенклатура требало би да извуче поуке из тог страшног чина, јер је пре свега Фебруарска, а касније и Октобарска револуција била прва такозвана обојена револуција, по тој матрици рађене су све касније, рушени режими широм света, па тако и код нас у Србији. Заснивала се на три главне премисе, уз спољни фактор који је то финансирао, који је увек био непријатељски расположен према православљу, а код унутрашњег фактора биле су три полуге утицаја: издаја у врховима власти, издаја војске и издаја олигарха, богатијих људи“, каже Гојковић.
Он сматра да је руску историју немогуће тумачити ван контекста православља и подсећа да су велики православни мислиоци Гогољ и Достојевски својим делима заправо упозоравали шта ће се десити са Русијом ако дође до дехристијанизације, али да светован човек то тешко може да схвати.
Гојковић сматра да о важности цара Николаја Другог као историјске личности говори и сам Бог, тако што сведочи његовим прослављењем, мироточењем чудотворне иконе Светог цара Николаја.
За Русију и њеног цара пресудна је 1905. година када један монах императору прориче смрт, то кажу сведоци, а у својој књизи „Последњи Романови“, у чијем поднаслову стоји „Пут патње“, пише Љубинка Милинчић. Тиме се сугерише трагична прича, трагична фигура великог руског цара који је био срећан у својој породици са много деце, у богатству свог непрегледног царства.
Читава владавина Николаја Другог праћена је врло необичним детаљима о којима је писала Милинчићева. Она подсећа да Николај Други није имао намеру да тако брзо постане цар, његов отац је иако млад и здрав, нагло умро, а поједини тврде да то није била природна смрт.
Књига о којој је такође било речи у емисији „Свет са Спутњиком” сведочи и о томе да није било лако убити руског цара. Чак и док је чекао смакнуће, чувари, па чак и монахиње из оближњег манастира су му достављали храну, али без обзира на околности, до саме смрти био руски цар.
„У руском народу је цар заправо, како кажу, намесник Бога. Убити цара — то је страшан грех. То се види и по томе ко је пуцао у руског цара. Пуцали су странци, нису смели да повере руском човеку да убије руског цара. Нису смели да се усуде да тај крвави посао повере Русима. Руса међу убицама нема, има их међу онима који наређују. То је чак и технички било тешко извести, страшне су те сцене када не могу да га убију, како им се не дâ да склоне тела, како не могу да га закопају, како морају да раде најстрашније ствари да би сакрили трагове злочина, јер кад би се стварно знало које је то место, постало би свето. Они су се бојали да то не буде место ходочашћа“, објашњава Милинчићева.
У емисији „Свет са Спутњиком“ било је речи о томе како је требало много времена да се Русија „демократизује“, како је народу било јако тешко да прихвати неприродну промену.
Посебан сегмент посвећен је цару Николају Другом у српској историји, која га памти као величанственог команданта који је притекао нашој земљи у помоћ када је било најпотребније.
Било је речи и о томе како је несрећа царске породице и Русије оставила много трага у уметности, посебно књижевности.
Опширније о царској породици Романов и променама које су после њене егзекуције наступиле у Русији погледајте у видео-прилогу.
