Неколико дана након што је шеф руске дипломатије Сергеј Лавров рекао да Запад тера Србију да бира између Москве и Брисела као што је то учинио са Кијевом пред „Мајдан“, огласио се украјински амбасадор у Србији. Олександр Александрович је, по свему судећи охрабрен изјавом америчког званичника који је недавно посетио Србију и покушао да испостави „ултиматум“, рекао да Москва користи српски фактор да дестабилизује Балкан и уништи Европу.
Бивши југословенски и српски дипломата Зоран Миливојевић каже за Спутњик да је изјава украјинског амбасадора веома опасна и да је не схвата као упозорење, већ оптужбу за неке ствари које не стоје.
„Александрович је искочио из онога што подразумева Бечка конвенција и амбасадорско понашање у пријатељској земљи. Србија то ничим није изазвала јер ни једног тренутка није рекла да не поштује суверенитет и територијални интегритет Украјине, чак и по цену својих добрих односа са Русијом. Према томе, он није имао никаквог разлога за то“, каже бивши дипломата.
Миливојевићево мишљење дели и професор руске Дипломатске академије Министарства спољних послова Лав Клепацки, који сматра да је изјава украјинског амбасадора у Србији благо речено некоректна.
„У дипломатској пракси овакви наступи могу довести до тога да особа буде проглашена за персону нон грата, јер се умешао у унутрашњу политику земље пријема. Српска Влада би правилно поступила ако би га прогласила за непожељну личност, јер он нема права да дели лекције. По правилу, дипломате се труде да никада критички не говоре на рачун земље пријема, макар не јавно. Критика може да буде изражена у неком разговору са представницима српске власти, али никада путем медија. У овом случају, украјински амбасадор се бави најлошијим потезима који постоје у дипломатској пракси“, категоричан је Клепацки.
Украјински амбасадор је навео да је „Русија користила српске екстремисте за извршавање државног удара у Црној Гори, да подстиче српски сепаратизам у Републици Српској како би дестабилизовала БиХ, али и Македонију. Москва учествује у окретању косовских Срба против косовских Албанаца и продаје авионе Србији да би изазвала тензије са Хрватском“. Клепацки каже да је то само део онога што званични Кијев жели да представи.
„Испада да је садa Русија најмоћнија и најутицајнија држава. Американци су, чини ми се, они који желе да владају светом, а сад испаде да је то Русија. Знате, украјински амбасадор само набраја некакве ничим недоказане приче које користи у виду пропаганде. Подсетићу да дипломате не би требало да се баве таквим пропагандним пословима.“
Амбасадор Александрович је рекао да се у Украјини наводно бори око триста људи из Србије као и да такву активност сматра тероризмом, док званични Београд упркос закону који забрањује одлазак на страна ратишта игнорише тај проблем, позивајући се на историјске везе са Русијом. Миливојевић то категорички демантује и каже да Србија има закон по коме се нашим држављанима суди ако учествују у ратовима који су и у политичким и у правним интересима Србије, али и међународне заједнице.
„Србија је процесуирала све такве случајеве на начин на који је то од нас захтевано и већ неко време сарађујемо у пуном смислу са међународном заједницом тако да су те оптужбе деаргументоване. Посебно је опасно, где он помиње српску улогу у Македонији и Црној Гори, то је неприхватљиво“, каже Миливојевић и додаје да је реакција Министарства спољних послова Србије одмерена.
Са друге стране, бивши амбасадор Србије у Белорусији Срећко Ђукић за Спутњик каже да је Александрович непотребно ушао у квалификације којима не треба да се бави амбасадор једне земље, како он каже, нама драге, блиске Украјине. Ђукић сматра да и Србија није требало на политички начин да одговара на његову изјаву, већ је требало све строго држати у дипломатским оквирима.
„Требало је позвати амбасадора или некога из амбасаде, изразити незадовољство, а постоји могућност и да се на одговарајући начин обавести Министарство иностраних послова у Кијеву. Мислим да је непотребно отварати неке фронтове на дипломатској линији, без обзира да ли су ти наводи тачни, нисам присталица таквог дипломатског комуницирања“, oбјашњава Ђукић.
На питање да ли је необично то што украјинском амбасадору није одговорио шеф српске дипломатије, већ његов државни секретар, Ђукић каже да је у дипломатији то уобичајено.
„Није обавезно да амбасадор комуницира само са министром спољних послова, председником Владе или шефом државе. Амбасадор не мора за сваку ситницу да иде код министра спољних послова. То су само овде у Београду амбасадори тако научени да иду. Ја сам код министра спољних послова Белорусије био једном или два пута годишње, остале ствари решавао сам са његовим помоћницима. Код нас постоји око 80 амбасадора или шефова дипломатских мисија и, замислите да министар спољних послова мора све да их прима — не би могао да ради ништа друго“.
Како дипломатска служба функционише у Русији дочарава нам професор руске Дипломатске академије Министарства спољних послова Лав Клепацки. Он подсећа на пример када је руски амбасадор пре неколико година у једној од источноевропских држава изнео виђење једног историјског догађаја у контексту руских односа са том државом.
То је изазвало велику љутњу званичних органа и он је био позван у њихово министарство где му је „очитана буквица“, а такође му је речено да ће бити предузети конкретни кораци против њега ако нешто тако понови.
„То је другим речима био наговештај да би следећи пут за сличне изјаве могао бити проглашен персоном нон грата иако се ту није радило о актуелном проблему, већ о интерпретацији историјског догађаја“, каже Клепацки.
