Ако сте одрастали пратећи догодовштине Мазе и Луње, уживали у мајсторијама Бадија — пса кошаркаша, волели 101 Далматинца, дивили се Хачиковој оданости и интелекту мешанца Хача у филму „Тарнер и Хуч“, ево још једне приче која је више од филмске и холивудске, али нема тако срећан крај.
И док су се Дизнијеви јунаци силно волели, далматинци борили против окрутне Круеле де Вил, Хуч јурио гангстере, а Хачико верно чекао свог човека на улазу у токијски метро, један пас са московских улица се спремао да полети у свемир.
Након успешног лансирања „Спутњика 1“, трка за освајање свемира усред Хладног рата се настављала. Ближила се четрдесета годишњица Октобарске револуције и совјетско руководство је желело да је обележи новим научним достигнућима — родила се идеја за „Спутњик 2“. Међутим, овај пут је у орбиту морало да оде и живо биће које ће доказати совјетску супериорност у космосу. После много размишљања, избор је пао на најбољег човековог пријатеља — пса.
Тако је Лајка ушла у историју.
Лајка није била сасвим обичан пас. Било је то мало створење тешко свега шест килограма, мешанка хаскија и теријера са московских улица, навикла на хладноћу и екстремне услове. Флегматична куца са неколико имена (Кудравка, Жућка, Лимончик) сасвим случајно, постала је прво живо биће које се отиснуло на пут у орбиту.
Радило се брзо, рокови су били кратки, а од три насумично изабрана пса са улица Москве, избор је пао на Лајку. Тренирана у екстремним условима, учена да једе желатизовану храну и да физиолошке потребе обавља на малом простору, Лајка се у капсули „Спутњика 2“ нашла пре тачно 60 година — 3. новембра 1957.
И отиснула на пут без повратка.
Нажалост, услед неконтролисаних услова и квара у систему за контролу температуре, овај храбри пас је доживео температурни шок и, неколико часова након лансирања у орбиту, угинуо. „Спутњик 2“. је, ипак, наставио свој пут кроз космос и у наредних 158 дана обишао Земљу чак 2570 пута, да би при уласку у Земљину атмосферу, 14. априла 1958. године изгорео, а са њим и тело храброг борца и првог живог бића које се нашло у свемиру.
Иако Лајка није преживела, мисија „Спутњика 2“ је показала да живи створ може да издржи лансирање у орбиту и бестежинско стање.
И да, знало се унапред да се Лајка неће вратити и да ће њено псеће срце заувек остати да куца негде горе, међу планетама Сунчевог система и астероидима.
Први споменик Лајки подигнут је већ током 1958. године у Паризу. На великом гранитном стубу постављеном испред Париског друштва за заштиту паса, на коме се шепури Лајкина фигура загледана у „Спутњик 1“, а у знак сећања на све животиње које су дале своје животе за развој науке, писало је: „У част првог живог бића које је стигло у свемир“.
У Јапану је Лајка постала симбол Године пса —1958. и у ту част је направљено неколико десетина хиљада сувенира са ликом ове несрећне животиње.
Бронзани споменик у природној величини Лајка је добила 11. априла 2008. године у Петровско-Разумовској Алеји, недалеко од стадиона Динама из Москве. Споменик је висок два метра и представља ракету на чијем врху поносно стоји Лајка. Налази се у кругу Института за војну медицину, у којем су је припремали за пут у свемир.
У музеју хомо сапијенса на Криту, Лајкин споменик поносно стоји поред споменика Јурију Гагарину, двадесет једном космонауту изгубљеном у мисијама „Апола“ и „Сојуза“ и споменику подигнутом Нилу Армстронгу у част првог корака по Месечевој површини.
У парку Кјокенхоф, недалеко од Амстердама (познатом и као Европски врт), такође се налази споменик подигнут у Лајкину част.
Колико је овај храбри пас значајан за историју космонаутике, али и за поп-културу говори и то да је Лајка постала јунак многих анимираних и играних филмова, да су током шездесетих година у многим земљама Источног блока штампане поштанске марке и прављене играчке са њеним ликом, а чак је и једна марка цигарета у Совјетском Савезу носила њено име.
Иако се никада није вратила са свог путовања у космос, Лајкина жртва није била узалудна. Страдала је за добробит човечанства, омогућила Белки и Стрелки да се из орбите врате живе и здраве и утрла пут Гагарину, Леонову, Титову, Армстронгу, Олдрину и низу космонаута који су се касније нашли на Међународним свемирским станицама.
Дизнијеви јунаци су још увек међу нама, 101 Далматинац је доживео неколико екранизација, Хачико се појавио и у америчком римејку јапанског филма из шездесетих година, али је и Лајка и даље међу нама.
Можда прича о првом живом бићу у космосу није имала срећан крај, али ће цивилизација Лајки бити вечно захвална на њеној жртви.
А док је људске цивилизације, живеће и Лајка.