Расправе у Хрватској о томе како би требало да се санкционишу пропагатори фашизма, нацизма и усташтва не стишавају се. Три регионалне странке, Истарски демократски савез (ИДС), Приморско-горански савез (ПГС) и Листа за Ријеку предложили су у Хрватском сабору измене кривичног законика према којима би се истицање симбола усташтва, нацизма или фашизма кажњавало са шест месеци до две године затвора.
Ова казна, каже се у предлогу, повећала би се за трећину уколико се дело почини електронским путем због брзог ширења садржаја.
Влада Андреја Пленковића, међутим, одбила је овај предлог уз образложење да већ постоји законски оквир који санкционише кривично дело мржње и јавног подстицања на насиље и мржњу.
Министар правосуђа Дражен Бошњаковић подсећа да је хрватска влада основала и Веће за суочавање са последицама недемократских режима, од кога се, како је рекао, очекују целокупна анализа стања и препоруке.
Веће је доста одмакло у свом раду, рекао је премијер Пленковић и додао да први документ које је ово тело припремило, а који се односи према тоталитарним режимима и култури сећања прилично усаглашен међу члановима Већа.
Веће је израдило и упоредну анализу европске праксе санкционисања сличних кривичних дела, и хрватска влада ће, када ти документи, како је Пленковић рекао, „буду зрели“, размотрити законско регулисање тих питања.
Председник ИДС Борис Милетић поручује да одбијањем њиховог предлога измена закона хрватска влада позива на нормализацију усташтва у хрватском јавном простору.
Чињеница је да у Хрватској већ постоји законски оквир којим се изливи нацистичких страсти санкционишу као кривична дела. Међутим, ти изливи, барем тако изгледа у јавности, не санкционишу се довољно. Са друге стране, може ли се законским одлукама променити свест одређеног броја људи у Хрватској, који усташки режим сматрају легитимним?
То показују и примери спомен-плоче ХОС постављеној у Јасеновцу са усташким покличом „За дом — спремни!“ или последњи иступ сисачког бискупа Владе Кошића, према чијим речима усташтво није било фашизам, већ „организирано војно деловање у обрани Хрватске као државе, о чијој су се нарави као држави позитивно изразили и блажени Алојзије Степинац и др Фрањо Туђман, али те су постројбе то чиниле свим ’допуштеним и недопуштеним средствима‘, што је био део њихове заклетве“.
Ове речи, од којих се јежи сваки разуман човек, Кошић је изрекао на промоцији монографије посвећене проусташком певачу Марку Перковићу Томпсону коју је писао академик Јосип Печарић.
У Хрватској није проблем у законском оквиру, већ у судској пракси, сматра Жарко Пуховски, некадашњи председник Хелсиншког одбора у Хрватској и проминентни антифашиста.
Постојећи законски оквир је довољан, али судска пракса то није показала и због тога су представници ИДС, ПГС и ЛЗР хтели то да прецизирају, каже Пуховски.
„Начелно, одговор Владе је задовољавајући, али дефакто у пракси није, јер су се судови различито понашали. Уз једну напомену која је јако важна. Пре око три недеље Уставни суд је донео јако значајну одлуку поводом праксе у једној општини на северу Хрватске у којој су једну улицу назвали Улицом 10. травња (априла), што је датум оснивања НДХ. Уставни суд је закључио да је то недопустиво, тако да сад имамо неку врсту судске праксе која би можда могла да се промени“, каже Пуховски.
Законском нормом не можете променити друштво, каже загребачки новинар Денис Куљиш — битна је друштвена пракса и оно што је у друштву доминантно.
Хрватска влада је некада могла да тренутно уклања усташке симболе, као што је учинила Санадерова влада у Сплиту 2008, али тада су околности биле другачије, каже Куљиш.
Тада је економски раст био велики, живело се добро и оптимистички, каже он.
„У тој ситуацији власт је имала ауторитет. Данас када је све маргиналне европске земље захватила рецесија, власт има ослабљен ауторитет. Она се мора додворавати масама. То се догађа свугде. Ниједна влада не може себи да приушти неке енергичне мере“, каже Куљиш.
Због тога се хрватска влада према питањима из прошлости односи са, како Куљиш каже, великим опрезом, тактички, али ради оно што се од ње очекује. Иначе, не би преживела на политичкој сцени.
Хрватска влада бори се против екстремних десничара колико може, каже Куљиш, али је премијер Пленковић принуђен да лавира међу својим страначким колегама и коалиционим партнерима јер је он, како Куљиш каже, продукт унутарстраначке равнотеже, којом мора пажљиво да манипулише.
„То је једна ствар која ти онемогућава да будеш баш одлучан. Када је Санадер дошао на власт, имао је стабилну већину. Када је Милановић дошао на власт, имао је стабилну већину, могао је да уради шта је хтео, а одабрао је да не уради ништа. Пленковић је дошао са врло слабом, да не кажем килавом већином, а одабрао је да нешто учини. То можда није довољно и фрустрира нас колико је то далеко од онога што нама заиста треба, али нешто је направио“, објашњава Куљиш.
Пленковић је, према Куљишевим речима, успео да у извесној мери смири највеће сукобе у друштву.
Поред тога што у Хрватској још увек није окончана транзиција у тржишну економију, забрињавајућа тенденција у хрватском друштву је, према Куљишевим речима, раст конзервативизма међу елитама, где црква постаје додатна легитимацијска подлога елита.
Да законима није могуће мењати свест људи, слаже се и Пуховски. Ради се о класичном репресивном приступу, додаје он.
„Оно што је у Хрватској проблем јесте недостатак реакције. Хрватска нема више десничарских радикала него друге европске државе, али за разлику од, рецимо, Немачке или Француске, у којима, када дође до ексцеса десних радикала, левица и либерали масовно реагују, у Хрватској тога нема. Имате пет-шест дежурних причалица, међу којима сам и ја, које зову да реагују, а остали ћуте“, каже Пуховски.
За промену свести потребно је време, образовање и повремена, али, како Пуховски каже, пажљива и циљана репресивна реакција.
