Ако бисмо хтели да читаоце подсетимо на клевете да Русија подрива оно што европски и амерички политичари називају западним вредностима и да раде на разарању ЕУ, довољно је да цитирамо недавно изречене речи америчког сенатора Ангуса Кинга.
„Знамо да су Руси били умешани у изборе у Француској. Знамо да су били умешани у изборе у Немачкој. Сада сазнајемо да су умешани у цепање Шпаније“, изјавио је Кинг и није се на томе зауставио.
Према његовом мишљењу, на листи Кремља за разарање Европе налази се и Шкотска, из које, рекли бисмо по имену, сенатор Кинг потиче.
Када додамо да су ове речи изговорене пред Истражним комитетом Сената који се бави испитивањем руске умешаности у изборе за председника САД, листа клевета готово бива потпуна. Јер Русија није оптужена још за умешаност у намере северних италијанских покрајина Ломбардије и Венета да распишу референдум за већи степен аутономије. Али не сумњамо, биће прилике и за то.
Речи америчког сенатора као да су биле знак да и у Британији почне „лов на вештице“. Дамијан Колинс, председавајући парламентарног комитета за дигитално друштво, културу, медије и спорт затражио је одговоре од „Фејсбука“ користи ли Русија ту друштвену мрежу како би изазвала цепање Британије. Све то у склопу истраге о утицају лажних вести на британску политику.
Читава кампања лансирана је пошто је британски министар спољних послова Борис Џонсон изјавио пред парламентарним Комитетом за спољне послове да до сада није видео никакве доказе о мешању Русије у британске изборе или референдуме.
У међувремену је и водећи донатор кампање за излазак Британије из ЕУ Арон Бенкс негирао поједине наводе да је Русија умешана у финансирање кампање, пошто је један од посматрача на референдуму објавио да спроводи истрагу о томе је ли Бенкс прекршио правила о финансирању кампање.
На „опасност“ да се Кремљ умеша у покушај отцепљења Шкотске још раније је упозоравао и бивши британски амбасадор у Русији, сер Ендрју Вуд. Он је тада рекао да ће Русија покушати да разбије Уједињено Краљевство.
Оваквих вести у англосаксонском свету све је више и све су драматичније. Русија води информативни рат против демократског света. „Фабрике трлова“ широм Русије под контролом Кремља фабрикују лажне вести које се потом шире Западом уз помоћ друштвених мрежа и доводе људе у заблуду.
Међутим, у очи упада неколико ствари. Прво, Русију за вођење информативног рата не оптужују западни политичари из врха естаблишмента, већ мање познати, независни политичари, попут сенатора Кинга, који је независни сенатор, али који гласа уз Демократску странку. Зашто? Да то можда није због тога што грађани западних држава имају све мање поверења у естаблишмент?
Друго, како то да су западни аналитичари Русију донедавно описивали као земљу која у сваком погледу, економском, социјалном, идеолошком, па и технолошком, заостаје за Западом, а Русија се одједном претворила у технолошку суперсилу која, уз помоћ друштвених мрежа, руши режиме и поставља нове, цепа државе и изазива ратове?
Како нам је промакла та епохална промена? Још важније, како је та промена промакла западним обавештајним агенцијама? Много је недоречености, рупа и нелогичности у антируској пропаганди Запада, а то ће западни политичари морати прво да објасне својим грађанима.
Како је, на пример, Русија умешана у отцепљење Каталоније? То сенатор Кинг није ни објаснио, нити је пружио доказе. Може ли група људи седећи за компјутерима да утиче на изборну вољу грађана неке државе?
Тешко. Да је сенатор Кинг мало упућенији у искуства и делатности своје земље и њених обавештајних агенција широм света када су утицај на изборе, разбијање земаља и промене режима у питању, знао би да су за тако нешто потребни људи на терену. Оперативци и домаћи сарадници. И пуно новца. Све остало су приче за плашење деце пред спавање.
И није јасно како Русија постиже да утиче на све изборе по ЕУ и свету, а истовремено је, како западни политичари и аналитичари тврде, умешала прсте и у Црну Гору, Македонију, БиХ, Србију и јужну српску покрајину Косово…
Очигледно је да је западни политички мејнстрим изгубио све алибије да објасни своје промашене пројекте, па им је као „дежурни кривац“ једино остала Москва. И то — без доказа.
