„Прави гасни рат се води на северу европског континента“, пише „Фигаро“.
С једне стране тог конфликта се налазе „Гаспром“ и његови савезници, укључујући Немачку, која користи више од трећину укупно увезеног гаса. На другој страну су државе које обезбеђују енергетску независност куповином скупљег гаса из САД. На пример, Пољска ће на Балтику изградити терминал како би прихватала течни гас из Америке.
У центру спора се налази Европска комисија у Бриселу, која не жели да се понове нафтно-гасни конфликти из 2006-2009. године, пише француски лист.
Ипак, конфликти се дешавају. Последњи је био повезан са саопштењем ЕУ о увођењу истих правила за све гасоводе који пролазе кроз Европу. Присталице „Северног тока 2“ сматрају да је то начин да се одложи покретање тог гасовода, за који ће Немачка највероватније бити заинтересована.
Берлин, како наводи издање, рачуна да ће „Северним током 2“ заменити своје нуклеарне централе и енергију коју добија из угља. Присталице пројекта наводе да „Северни ток 2“ може да помогне да се заобиђе Украјина и одговори на пораст потреба Европе за јефтиним гасом.
Што се тиче Пољске, куповина руског гаса покрива три четвртине њених потреба, али је Варшава поставила за циљ да ту бројку сведе на нулу за пет година. Доналд Трамп се, наводи издање, ухватио за ту шансу и предложио Пољској да потпишу заједнички уговор, док је амерички Сенат запретио санкцијама свим компанијама које учествују у изградњи „Северног тока 2“.
Како наводи аутор чланка, није лако балансирати између америчких и руских интереса. Пољски терминал ради годину дана и прихвата гас из Катара, а Варшава рачуна на то да ће закључити вишегодишњи споразум са САД, где се производња течног гаса активно развија, али којима су приоритет купци из Азије и Јужне Америке, где су цене 25 одсто више од европских.
У том контексту, улазак „Гаспрома“ на азијско тржиште ће бити компликован, због чега Москва себи не може да дозволи смањење испорука у Европу, које обухватају 80 одсто укупног извоза руског гасног концерна. Као резултат тога, „Гаспром“ смањује цене гаса како би сачувао тржиште, од чега профитира на пример Литванија, која све своје потребе за гасом намирује куповином од Москве.
Аутор чланка сматра да увоз течног гаса у Европу неће издржати конкуренцију. Током 2016. године, терминали за течни гас у државама ЕУ били су искоришћени само 25 одсто, док се руски гас ослања како на ниску цену производње, тако и на велике обиме. У вези са тим, како наводи аутор чланка, „империји ’Гаспрома‘ у краткорочној перспективи на Старом континенту ништа не прети“.
