Октобарска револуција, такође позната и као Бољшевичка револуција или Новембарска револуција, је била друга фаза Руске револуције 1917. године коју су овог пута предводили Владимир Лењин и бољшевици, заједно са мењшевицима, левим социјалистима-револуционарима и анархистима.
Ова револуција уједно представља и прву марксистичко-комунистичку револуцију у историји.
Све је почело 23. октобра 1917. године по јулијанском календару који је у то време био коришћен у Русији, када је бољшевички вођа Јан Анвелт повео своје левичарске револуционаре у побуну у Талину.
Два дана касније је Владимир Лењин повео своје снаге у побуну у тадашњем Петрограду, данашњем Санкт Петербургу, против неефикасне Привремене владе Александра Керенског.
Током свог већег дела, немири у Петрограду су били без проливене крви, да би коначни јуриш на Зимски дворац уследио у ноћи између 6. и 7. новембра.
Јуриш, који је предводио Владимир Антонов-Овсенко, покренут је тачно у 21:45 и то након пуцња из крстарице Аурора, а дворац је заузет неколико сати после поноћи, услед чега је 7. новембар узет као званичан датум Октобарске револуције.
Овај празник се у СССР-у обележавао све до 1991. године, односно до распада Совјетског Савеза, међутим пет година касније је први председник Русије Борис Јељцин ипак вратио 7. новембру статус празника и нерадног дана, с тим што је тај датум носио назив „Дан помирења и слоге”.
Тај празник није заживео, с обзиром да се 7. новембар ипак, асоцира првенствено са комунистима, стога је Јељцинов наследник Владимир Путин 2004. године за Дан помирења проглаисо 4. новембар у част сећања на догађаје из 1612. године када је народ под руководством Кузме Мињина и Дмитрија Пожарског ослободио Москву од пољских освајача.
