Иван Миљковић годинама је трагао за братом близанцем за кога су, неколико дана после рођења, лекари тврдили да је мртав. После дугих година потраге пронашао га је у албанској породици на Косову.
Колико дуго траје Ваша потрага за истином?
— За правдом траје укупно 15 година, а за истином смо трагали годину и по дана, док нисмо утврдили све чињенице и доказали да је Ненад жив.
Када сте почели потрагу за братом, и шта Вас је на то навело?
— Преко медија је моја мајка чула идентичну причу која је њој сервирана 1979. године. Ми смо, иначе, рођени 7. маја 1979. године у породилишту у Свилајнцу. Били смо здрави и прави једнојајчани близанци, са идентичном килажом и обимом главе. Нису постојале никакве назнаке да се било шта чудно дешава. Тог јутра, пошто смо рођени после поноћи, без знања и без пратње мајке, бабица Мира Петковић пребацила нас је на неонатологију без упута, пошто у архивским документима упут не постоји. Пребацили су нас због мало плодове воде у плућима. Када је сутрадан отац дошао у породилиште, саопштили су му да је једно дете преминуло, а да је друго у критичном стању. Када је захтевао да преузме тело детета и да се распита шта је са другим, нису му дозволили и рекли су да све иде по процедури болнице, и да ће документацију добити накнадно. Међутим, до 2003. године ниједан папир нисмо добили.
Индикативно је да је Вама и Вашем брату додељен исти матични број на рођењу?
— Додељени су нам идентични матични бројеви без МБ-3 обрасца. Упорно су преклапањем статистичких података приказивали да је уместо два близанца рођено једно дете.
Како сте коначно ушли у траг локацији на којој се брат налазио?
— Почели смо да прикупљамо документацију 2011. године да утврдимо да ли је жив или мртав. Тад смо утврдили да нема потврде о смрти, да нема обдукционог налаза, да нема гробног места, да нигде законски није утврђена чињеница смрти. У матичној служби дошли смо до папира који потврђују промену идентитета и промену године рођења. У књизи држављана је чак његово име прецртано, уписана је друга, женска особа, која је рођена ′78. године u Јагодини. Корак по корак дошли смо до сумњивог матичног броја за који се испоставило да је то матични број мог брата са новим идентитетом. Даље смо истраживали где је одрастао и живео, и најзад смо остварили контакт.
Утврдили сте да је живео у Косовској Митровици?
— Да, продали су га албанској католичкој породици, која је на исти начин купила још двоје деце из српских породилишта.
Да ли сте извршили ДНК анализу?
— Да, ДНК анализа је потврдила да је реч о мом брату. Породично је случај решен, али нама је циљ и интерес да натерамо државу да му врати биолошки идентитет и право на припадање биолошкој породици које му је противзаконито одузето. Такође, и кривичну одговорност свих који су умешани у овај случај.
Дошли сте до сазнања да су српска деца деценијама продавана албанским породицама на Косову. Које чињенице поткрепљују те тврдње?
— Кроз све ове године истраживања утврдили смо да је много деце на тај начин отишло на Косово, а много њих је продато у иностранству. Мислим да су деца масовно продавана албанским породицама као вид тихог рата против Србије, јер се на тај начин повећавао наталитет Албанцима док се морталитет у Србији тих година драстично повећавао. У једном документу из погребног завода се види да у мају месецу ′79. године ниједна беба са неонатологије није сахрањена. А познат ми је још један случај близанаца који су дошли на неонатологију дан после нас. Једно дете је такође продато, што значи да су за 24 сата продате две бебе.
Од када, по Вашим сазнањима, траје афера крађа беба из породилишта?
— Први случај за који постоји некакав траг догодио се 1956. године, а масовне крађе догађале су се ′70-их и ′80-их година, па чак и ′90-их. Нажалост, и у 2016. години познат је случај замене беба. Према незваничним подацима, досад је украдено око 10.000 беба.
Многе породице су покренуле процес пред судом у Стразбуру. Да ли је неки поступак завршен?
— Зорица Јовановић из Баточине је прва жена из Србије која је на Европском суду за људска права у Стразбуру успела да оправда сумње да је њен син, рођен и украден 1983. године, и даље жив. Међутим, у тој пресуди пише да се Зорици исплати око 10.000 евра као казна за државу што није радила свој посао и да држава нађе механизам како да се омогући наставак поступка. У међувремену је сачињен Предлог закона о несталим бебама, али највећи проблем је што предлог предвиђа обештећења, али не и спровођење истраге и кривичну одговорност.
