То се макар може закључити из коментара неких хрватских аналитичара који су овај потез Подгорице дословце окарактерисали као „лијеп шамар“ који је Хрватска добила од „сусједне Црне Горе“ и свог „НАТО савезника“.
Недавно је, наиме, црногорски министар одбране Предраг Бошковић јавно обзнанио да ће услуге такозваног „air policing“, односно надзора и контроле црногорског неба за ту земљу убудуће обављати чланице НАТО-а — Италија и Грчка.
„Управо Грчка и Италија ће радити ’air policing‘ за Црну Гору, као што то раде већ дужи низ година, од 2009, за Албанију. То је много јефтиније за нас, и то нас практично ништа не кошта“, казао је Бошковић.
С тим у вези, грчки борбени авиони Ф-16 већ 16. октобра су обавили прве тестове, снимљене су координате будућег патролирања и прилазних зона, као и процјене за прилагођавања дијела писте аеродрома „Голубовци“ код Подгорице, што би све ускоро требало да резултира и потписивањем уговора између Подгорице и Атине о ангажману грчких ловаца.
Сличан уговор би требало бити убрзо потписан и са Италијом, чија се најближа војна база „Ђоја дел Коле“ налази тачно 250 километара ваздушном линијом од црногорске обале, одакле би нпр. италијанским ловцима типа „Јурофајтер“ било потребно само 20 минута лета да се укажу изнад Боке Которске.
Наравно, хрватски ловци са аеродрома „Ћилипи“ би се још и брже могли указати над црногорским небом, па је одлука Подгорице да замијени партнера у оквиру НАТО-а који ће вршити контролу над њеним ваздушним простором, у дијелу хрватске јавности протумачена као чин којим Хрватска практично у свом „геополитичком дворишту“, „добија шамар од једне — Црне Горе“.
Оно што очигледно у конкретном случају заиста забрињава одређене кругове у Хрватској јесте свакако њихово тумачење да овим актом Подгорице, Хрватска на неки начин пропушта прилику да искористи своју „менторску улогу“ коју је имала приликом приближавања Црне Горе НАТО-у. А такође није тајна и да је Хрватска „пуно припомогла“, не само у формалном дијелу приступања Црне Горе НАТО-у, већ и код „реформи црногорских обавјештајних служби“, и новог уређења војске.
Ипак, осим финансијске користи од „чувања“ црногорског неба, што се нипошто не ради за џабе — иако то режим у Подгорици својим грађанима жели да представи као супротно, рекло би се да главни душевни болови Загреба долазе отуда што се на овај начин додатно слабе хрватске аспирације у покушају да кроз низ активности од себе направи кључног представника НАТО-а у региону.
У том смислу ваља се присјетити 2011. године када су у албанском граду Драчу тадашњи министри одбране држава Јадранске повеље (Хрватска, Албанија, БиХ, Црна Гора, Македонија) под НАТО покровитељством договориле да направе заједничку студију надзора ваздушног простора — такозвану БРААД студију.
Након тога је већ 2013. године било предвиђено да Хрватска преузме водећу улогу у региону у оквиру БРААД-а, што је Загребу требало да омогући да преузме војну контролу ваздушног простора у Босни и Херцеговини, Црној Гори и Македонији.
Међутим, данас смо свједоци да се готово ништа од тога није остварило, што због, како неки тврде „промашене одлуке“ хрватских власти о ремонту авиона МиГ-21 у Украјини (због чега нема пуне способности војног ваздухопловства те земље), што због оштре конкуренције осталих НАТО „партнера“ у том погледу.
Тако данас имамо ситуацију да након што се на албанском небу смјењују Грци и Италијани, по свој прилици ће исто редовно чинити и на црногорском, док у међувремену, словеначки ваздушни простор заједнички контролишу мађарски и италијански ловци.
У том смислу, као потенцијални клијенти Хрватске у региону једино засад остају БиХ и Македонија, које такође немају сопствено ратно ваздухопловство, па би евентуалним уласком тих земаља у НАТО неко од комшија по аутоматизму добио задатак контроле њиховог ваздушног простора.
С тим у вези, рекло би се да Загреб ни ту нема превеликог разлога за оптимизам, нарочито у погледу Босне и Херцеговине, гдје се због великог присуства српског фактора тешко може замислити да би могао проћи неки озбиљнији званични аранжман између Загреба и Сарајева.
Све у свему, чини се да је губитком Црне Горе из, условно речено, своје зоне утицаја, Хрватска претрпјела можда и кључни губитак на пољу својих тежњи да се постави као један од водећих НАТО партнера у региону. Иако би се у конкретном случају готово са приличном сигурношћу могло рећи да званична Подгорица није размишљала у тим оквирима, очигледно да је отказ Загребу за војну контролу црногорског неба толико заболио одређене кругове у Хрватској да су недавни акт Подгорице окарактерисали као „шамарчину Црне Горе Хрватској“.
